Dođe nam dete u teškom stanju, izgubilo tečnost, visoka temperatura, vene se slepile, tanke kao končići, pucaju. Dete umire na stolu, mi mokre do gole kože, samo mislimo o tome da se detetu što hitnije pomogne. A onda ga izgubimo … Nikada se čovek na to ne može navići. Šta da kažemo roditeljima? Ne možeš da otvoriš usta. Ne postoji reč koja bi ih mogla utešiti. Pa plačemo zajedno. Znate, nije to neko od 70 godina za koga možete reći da se očekivalo – priča Milena Tadić, glavna sestra Službe za pedijatriju Opšte bolnice „Dr Laza K. Lazarević“ Šabac i jedna od najstarijih sestara ove službe.
Najšarenije odeljenje, blistavo, prozračno. Sestre nasmejane, srdačne, tihe i nenametljive. Skoro polovina njih su starije generacije i malo je toga što tokom svog radnog veka nisu videle. Velika su podrška svojim mladim koleginicama. A ove se na njih ugledaju. I nije neobično zateći sestre sa šabačke pedijatrije kako čiste odeljenje, premeštaju krevete, krevece za bebe… Uostalom, kada je dečije odeljenje po početku pandemije kovida podeljeno na crvenu i zelenu zonu, upravo su medicinske sestre same uradile razmeštaj. Ovakav dodatan posao ne samo da ne izbegavaju, već se ni ne žale.
– Neki o nama misle kao da radimo u vrtiću. Nije lako kada je dete bolesno, a na odeljenju ih imamo od beba, pa do punoletstva. Nije važno da li imamo jedno, petoro, desetoro ili više dece. Za svako od njih mora da bude angažovana cela smena. Terapija za njih je komplikovanija, sve je kompleksnije i teže, što zahteva dodatnu odgovornost i pojačanu pažnju. Imamo pacijente u terminalnoj fazi karcinoma. Do pre nekoliko godina, ta deca su bila smeštana u drugim ustanovama uglavnom u Beogradu, ali su onda počeli da nam ih vraćaju. To je najteže. Ovaj posao nas prati i nakon smene – ističe Milena Tadić.
„Da li sam nešto zaboravila?“, „Jesmo li šta propustili?“, „Da li je još nešto ostalo da javim?“, samo su neka od pitanja koja ih prate na putu ka kući, između smena i tokom slobodnih sati. „U glavi kao da zuje stotine pčela“, opisuju osećaj. Jer deca su specifični pacijenti. Sama činjenica da neko ko još nije ni započeo sa životom, a već vodi bitku za svaki sledeći dan, ostavlja trag i u životima sestara koje su svakodnevno uz njih. I svoje boljke boluju ćutke. Ponajviše zbog svih onih malih pacijenata koji su sa odeljenja izašli sa otpusnom listom da su zdravi.
– Dešavalo se da na odeljenje dođe dete toliko teško bolesno da počne da se pominje opcija da bude prebačeno u Beograd ili u neki drugi centar. A onda uz terapiju počne da se situacija menja i dani odmiču i detetu sve bolje, pa ozdravi i od nas krene kući. Ta sreća, radost i ponos koje svi na odeljenju osećamo su neopisive – kaže Milena Tadić.
U Službi za pedijatriju uz Milenu Tadić rade još i Božica Jovanović, Živka Damnjanović, Dušica Marović, Vera Jovanović, Milena Veselinović, Milena Trifunović, Snježana Novković, Ana Todorović, Mirjana Milosavljević, Sanja Danilović, Valentina Marjanović, Vesna Ristivojčević, Teodora Plavić, Anđelija Ivanović, Svetlana Marković, Verica Jovičić, Mirjana Petković i Dragica Bilanović. Sve one ponos su naše ustanove!
