Presude različitog domena
U poslednjih dvadestak dana Srbiju su zapljusnule neke očekivane a neke neočekivane sudske presude. Koliko god pravosudni sistem bio trom, a debelo podložan izvršnoj vlasti, desilo se po nekom zakonu verovatnoće i protoka vremena da se presude koncentrišu u kratkom roku. Jedna od značajnijih za srpsku javnost je prvostepena presuda za predsednika opštine Grocka Dragoljubu Simonoviću kao i njegove saučesnike u paljenju kuće novinara Milana Jovanovića. Posle dve godine, uz velike opstrukcije advokata i optuženih, Simonović je osuđen na četiri godine i tri meseca zatvora, toliko je dobio i neposredni izvršilac Alkesandar Marinković, dok je podstrekivač i bivši policajac Vladimir Mihailović osuđen na četiri godine. Tužilaštvo je tražilo osam godina zatvora, a sam Milan Jovanović je izjavio da je kazna adekvatna, i da je to ohrabrenje za novinarsku profesiju da više novinari neće biti glineni golubovi. To je i jedna od prvih osuda visokih funkcionera SNS. Ono što uliva nespokojstvo da je Jovanović tek uz pomoć novinarskih udruženja opremio kuću za najnužniji smeštaj, ali da država nije regaovala da ga obešteti. S druge strane nastavlja se rašomonijada za presudu ubicama Slavka Ćuruvije, i to posle gotovo 22 godine. Debelo su ovde umešani prsti Državne bezbednosti, pa kako onda kad je praćen svakodnevno i svakog minuta, da mu se baš pred ubistvo „skine“ pratnja?!
Posle pet godina presuđeno je protiv Informera i Dragana J. Vučićevića za sve ono što je Olivera Kovačević vređana i na sve načine diskvalifikovana. Po „dobrom starom običaju“ ove presude tabloidi ne objavljuju, kao ni PINK. Šta će se desiti ako se ne ispoštuje ova sudska odluka?! Uglavnom ništa, jer same kazne relativno su niske,to se od jednog broja naplati, 200 ili 300 hiljada dinara. Po presudi da plati kaznu od 200.000 dinara Bošku Obradoviću žalio se Aleksandar Vučić. A onda je Vučić pre nego što je sudska instanca zakonski uradila svoj deo posla i obavestila stranku, slavodobitno izjavio da je Miroslav Aleksić, poznat što je širu javnost upoznao sa aferom Jovanjica, kažnjen sa 300.000 dinara. Naravno, treba sačekati da presude budu pravosnažne. S druge strane Vučić se nije, po peti put, pojavio na suđenju po tužbi Dragana Đilasa zbog uvrede. Ostalo je još neobjašnjivo kako je Šapčanka Aleksandra Janković Aranitović kažnjena šestomesečnim zatvorom za izrečenu pretnju preko društvene mreže, a predsednik Vučić se nije pojavio u Sudu da lično izjavi da mu je bezbednost ugrožena, što zakon nalaže. U toj pravosudnoj plimi pojaviila se konačno i odluka Tužilaštva iz Novog Sada da nema uslova za pokretanje procesa za izbornu krađu u Šapcu. A sad kad ni Ustavni sud ne reaguje posle gotovo godinu dana od prve ustavne žalbe, a bilo ih je još 17, pa onda Upravni sud u Novom Sadu preinači odluku Gradske izborne komisije da su izbori pokradeni na svih stotinu biračkih mesta, i tako dalje, a sve na polzu naprednjačku, onda bi za neko potonje vreme trebalo preispitati odluke postupajućih sudija. Barem da više nikad ne dele pravdu, a možda ih i advokati ne prime u svoje redove. I baš u ovo bremenito vreme stigla je preporuka iz Evropskog parlamenta da se razreše afere Krušik, Jovanjica, Telekom… Ma koliko Evropa bila daleko, ma koliko predsednik Vučić obećavao da će biti čvrst prema njihovim zahtevima, nije zgoreg podstetiti da je Evropska unija za nekih petnaestak godina donirala Srbiji 4,17 milijardi evra. Znači poklonila, a takođe srpska privreda dve trećine razmene obavlja sa Evropskom unijom. Svakako da treba imati dobre veze sa Kinom i Rusijom, ali ni brat Si, ni brat Putin nisu Srbiji bliži od Evrope.
D.Eraković
