NA VEST O SMRTI AKADEMSKOG SLIKARA DRAGIŠE MARSENIĆA MARSE
Šabac je ostao bez Dragiše Marsenića, poznatog umetnika, značajnog i za srpsku kulturu. Akademski slikar, mozaičar i likovni pedagog, koji je decenijama spremao talentovanu decu, zauvek je otišao 13. februara. Marsino ime odavno je poznato van šabačkih likovnih okvira, a Šapčani decenijama gledaju lepotu, harmoniju i zlatnu gamu njegovih mozaika u svom javnom prostoru. Punih 50 godina živeo je i radio u Šapcu, ali, rodnu dolinu Lima nikada nije zaboravio niti je iz srca isterao.
Javno je govorio da ima dva zavičaja, svoje selo Marsenića Rijeku i svoj Šabac. Crna Gora bila mu otadžbina, po kostima otaca, a Srbija domovina. “Moja Rijeka Marsenića je parče doline Lima, izmđu Andrijevice i Berana, pitoma, topla i lepa, sva tirkizno zeleno-plava, okružena visokim planinama, ali to parče doline Lima danas i ne poznajem, jer retko kad odem, ali ne mogu da ga isteram iz srca, kao što ne bih mogao ni dragi Šabac”, takođe je govorio. Tvrdio je i da u njegovom životu postoje dve žene, majka Danica i supruga Cica. Majku je voleo jer je bila “strašni borac” i u posleratnoj nemaštini – šijući na singerici – podigla njih četvoro, othranila ih, vaspitala i iškolovala. Muž joj bio je “s druge strane petokrake” i zbog toga 7,5 godina odležao, iako nije okrvavio ruke, pa Marsa imao tri dana rođenja a mlađi brat Jezdimir kao četničko dete nije bio ni upisan u knjigu rođenih! U ime dubokog poštovanja prema majci Danici koja je sve to stojički podnela, ali i svim majkama koje na našim prostorima “nose i rađaju, njišu i pevaju uspavanke, gaje i odgaje” a onda ostanu same, stvorio je ciklus “Mironosnice”. Ciklus, koji zadivljuje, evocira uspomene i – opominje.
Dragiša Marsenić u Šapcu se stvaralački dokazao, i stvorio srećnu porodicu. Imao je dobru decu i “dobru suprugu, dobru majku, dobru domaćicu i sjajnu ženu”, koja ga tokom 38 godina braka i četiri godine zabavljanja u studentskim danima u svemu podržavala. “Kad sam pravio mozaik na Mišaru, pričao je potpisniku ovih redova, ona je svakodnevno dolazila, donosila ručak i sa sobom vukla našu malu ćerkicu koju nije smela samu da ostavi u stanu”. Ništa Cici nije bilo teško, a toliko je bila plemenita da bi ga – kada bi među đacima imao siromašnu ili izbegličku decu – molila da ih obučava besplatno. Ponosio se Marso i ćerkom i sinom Igorom, koji mu je postap kolega, a sreća i zadovoljstvo bili su očigledni na njegovim slikama.
Doživeo je Dragiša Marsenić da ga za života svrstaju među najbolje pejzažiste, i jednog od četiri najbolja srpska slikara mozaika (Olga Jevrić, Kolja Milunović, Peđa Milosavljević, Ras, i drugi). Spor zbog mozaika “Plodovi sunca” (4,20 m X 16,40 m), u koji je na fasadi šabačkog hotela „Sloboda“ 1977. godine ugradio pola miliona “kamenih perli”, svojevremeno je pokazao da Šabac ne zna da ima remek-delo delo kojim bi se ponosili i Beograd i Zagreb. Doživeo je i da mu tokom rekonstrukcije hotela unište mozaik “Brankovo kolo”, a u znoju i prašini lica svoga – kamenčić po kamenčić – uradio je još petnaesetak mozaika. To su: “Žena koja spravlja melem” (Zorka Pharma), “Srbija se umurit ne može” (Muzej na Mišaru), “Šabačko muzičko proleće” (Horski studio), portret vladike Nikolaja (Soko grad), “Bogorodica Odigitrija” (crkva Sv. Petra i Pavla u Noćaju), “Rođenje Hrista” (crkva Hristovog rođenja u Đurđevu), “Bogorodica” (Saborna crkva Presvete Bogorodice), “Sveti Luka” (crkva u novosadskom Kliničkom centru), “Ne kradi” (kapela u manastiru na Sokolu, poklon autora), “Susret Isusa Hrista i Nazarećanke” (česma crkve u Loznici), a u privatnim zgradama – “Mačvanska Venera”, “Srpske duhovnosti”, “Razvoj ploda” i “Beli anđeo”.
Ogledao se Marso, osim u crtežu i mozaiku, i u pastelu, akvarelu, plakatu. Rad na dizajnu počeo je kada u Šapcu nije bilo kompjutera, i za dizajn ambalaže nagrađivan je na sajmovima u Novom Sadu, Zagrebu i Skoplju. A gde mu je mesto u slikarstvu, prepuštao da drugi kažu. Tvrdio je, jedino, da ništa “likovno sumnjivo” nikada nije potpisao.
Dragiša Marsenić, majstor mozaika, izmaglica i sutona, rođen je 1941. godine. Nužu gimnaziju završio je u Beranama i u Podgorici upisao Mašinsku tehničku školu. Nagrada koju je za crtež dobio povodom dana oslobođenja grada, međutim, odvela ga u Srednju umetničku školu u Peć. Završio je potom monumentalno i dekorativno slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Rajka Nikolića i Aleksandra Tomaševića. Učio je i od Ljubodraga Jankovića Jala i Miodraga Vujičića Mirskog. Kao konzervator i restaurator antičkih mozaika nekoliko godina bio je spoljni saradnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture Jugoslavije, a u Šabac je došao 1970. godine i postao profesor u Gimnaziji “Vera Blagojević”. U prosveti nije ostao dugo, jer je prešao je u Zorka Farmu i u toj fabrici do penzionisanja bio samostalni stručni saradnik za estetsko i likovno oblikovanje. Obrazovanje mladih talenata nastavio je privatno, a njegov atelje bio je centar mladih akademskih nada.
U Šabačkoj gimnaziji besplatno je spremao jedanaest talentovanih učenika, a kroz školicu u Kulturnom centru i školu u svom ateljeu u likovni svet uputio je stotinak budućih akademaca. Ponosio se što u Čikagu ima dve Jelene, sjajne slikarke, u Francuskoj jednu Draganu, a o Maji Mirković govorio je kao o najzaposlenijem srpskom kostimografu. “Znam da, osim mene i roditelja, Šabac mora da bude ponosan na Natašu Nedić, Dragišu Marinkovića Rokinog i Jasnu Damnjanović Jocinu, jer su vanserijski”, govorio je Marso. Najviše, međutim, isticao je činjenicu da u Beogradu “strepe od šabačke dece”. Čast mu je bila što su jedne godine, na godišnjoj izložbi Likovne akademije, četiri od pet nagrada dobili Šapčani. Svojim đacima pomogao je da se “razviju u stvaraoce i dobra ljudska bića”, uveren da iz dobrog čoveka plemenitost isijava.
Marso je godinama uspešno negovao šabačke talente i pamtio vreme kada su nestručni o umetnosti odlučivali. Tvrdio je da bi Šabac mogao da bude jedan od likovnih centara, a bolelo ga što se nadarenima ne posvećuje dovoljna pažnja. Na svojim platnima čuvao je kolorit dva svoja zavičaja, Komova i Cera, horizont rodnog Lima i nebo nad Savom, vizantijsku tradiciju i Srpstvo. Njegovi akvareli, pasteli i ulja prepoznatljivi su po plavom fonu i potpisu Marso. A kada se uoči svog 69. rođendana publici predstavio u šabačkom Narodnom muzeju, bio je zadovoljan jer je posle 40 godina života i rada u Šapcu – konačno – osetio da je pravi Šapčanin. Obradovali ga tada i kolege, bivši đaci, jer su došli na izložbu iako su već sutradan morali nazad u Beograd ili Novi Sad. Srećan je bio i što su mu prijatelji, Radovanovići, Tošići, Kneževići i drugi, oprostili što je zbog slikarstva preskakao druženja sa njima. Kada je sve svoje video u publici, potpisniku ovih redova rekao je da mu je srce puno i priznao “čak i ono što u sebi nosi kao ćutanje”. Za Šapćane, više nije bio – došljak! A to saznanje mu bilo važno, rekao je, jer ga tamo gde je rođen više niko ne poznaje: uverio se u to kada su sinovi njegovih rođaka hteli suprugu i njega da bace u Lim, da bi “strance malo razladili”.
U umetničkoj biografiji Dragiša Marsenić Maso ima dvadesetak samostalnih i tridesetak kolektivnih izložbi. Prvi put se samostalno predstavio publici u Ivangradu (1964), a potom su se nizali: Titograd i Beograd (1968), (1967, 1969, 1982, 1984), Titograd (1970), Beograd (1978, 1995), Vladimirci (1981), Topola (1984), Beč (1986), Loznica (1994, 2002), Berane (2002), Sremski Krlovci (2002), Šabac (1972, 1980, 1984, 1994, 2002, 2010). Prvu nagradu primio je uz Dan oslobođenja Titograda, a za svoj rad je 12 puta nagrađen. Dobio je i sledeća priznanja: Bronzanu medalju Međunarodnog sajma zanatstva u Beogradu, tri nagrade na Oktobarskom salonu u Šapcu, dve nagrade na Majskim izložbama u Šapcu, nagradu na Regionalnoj smotri slikara 1983. godine, nagrade na I i III izložbi akvarela u Šapcu, Nagradu grada Šapca za dugogodišnji doprinos razvoju umetnosti (1995) i nagradu na izložbi ikona u Šapcu.
Od svojih slika Marso se teško odvajao, ali, iako ga (ne)vreme na to teralo nekih se nikada nije odrekao. Iz ateljea ih odnosio u stan, “da ih niko ne bi gledao i razmišljao o kupovini”. Jednu od prodatih morao je od kupca za izložbu da pozajmi, a tokom mesec dana taj beogradski kolekcionar tri puta je dolazio u Šabac tvrdeći da “dobro može da se odmori samo ako sliku iz fotelje gleda”. Pri prodaji svojih dela uvek je polazio od toga da onaj ko ih kupuje – poštuje i umetnost i umetnika. Svojim đacima ostavio je u amanet da nikada kupca ne oderu, i da im zadovoljstvo bude ono što dobro stvore. Porodici je ostavio ponos, a nama ostalima uspomene i slike sa potpisom Marso, pune lepote i nežnog kolorita.
Živana Vojinović
