NA VEST O SMRTI MIODRAGA GAŠIĆA GALA
Miodrag Gašić Gale (Šabac, 1949), nastavnik razredne nastave, poznati šabački harmonikaš, muzički pedagog, sakupljač izvornih i novokomponovanih pesama i slikar autodidakt, zauvek nas je napustio 24. marta. Šapčani su ga znali i kao Zorkaša, a po nadrealnim slikama – zanimljivih naziva – prepoznavan je i u virtuelnom svetu.
Galov život obeležile su tri ljubavi, muzika, Angelina i slikarstvo. Iz harmonike je prve zvuke izvukao ispred Zorkine kolonije, u kojoj je živeo sa ocem Obradom, majkom Milenom i bratom Branislavom, a zadivljene poglede prisutnih drugara nikada nije zaboravio. S ponosom je pričao i da mu je prvi i jedini muzički učitelj bio nastavnik muzike Sergije Krasovski, poznati šabački Rus, muzičar i horovođa. On mu je (pro)rekao da će postati veliki harmonikaš. Već je u VII razredu OŠ „Janko Veselinović“ sa decom iz komšiluka napravio je „Feniks“, prvi – od tri – svoja orkestra. Uporedo je svirao u KUD-u „Abrašević“, a potom u Zorkinom orkestru (1975).
Dve godine kasnije stvorio je svoj muzički „Uragan“, koji je zvuke i aplauze raznosio po celoj Jugoslaviji a njegovi vokalni solisti bili su Nikola Marković Giba i Danica Lazarević. U sedmočlani bend „Cvaka cvak“ uključio se krajem leta 1978, a petnaestak godina kasnije stvorio je „Sa-Sa“. U „muzičku penziju“ otišao je iz obnovljenog sastava „Cvaka cvak“. Od tada je privatno obučio dvadesetak muzičara iz grupa „Stari zvuci“, „Dijamnati“ i „Stari grad“. Od 1965. do 1980. sakupio je 900 narodnih pesama i ukoričio ih u devet svezaka, a prva koju je zapisao bila je „Angelina“. Tako se zvala i njegova najveća ljubav i – supruga.
U likovno stvaralaštvo Miodraga Gašića uveli su – još kao đaka – poznati šabački likovni pedagozi, Novica Popović, Igor Belohlavek i Marinko Marković, a u Učiteljskoj školi uradio je diplomski rad na temu likovnih mogućnosti predškolaca. U „Glasu Podrinja“ uspešno se bavio karikaturom (1969), a džeparac za sebe i svoju Angelinu obezbeđivao je i crtežima arheoloških iskopina za Naroni muzej u Šapcu. U grupi „Tri“, na tavanu Doma omladine „Vera Blagojević“, slikao je sa Mihailom Gligorićem Glišom i Slobodanom Pajićem Bocem. Od štafelaja odvojila ga harmonika, jer je „Uragan“ tada nastupao po celoj SFRJ.
Radni vek Gašić je proveo u HI „Zorka“. Bio je referent za obrazovanje i kulturu, a potom stručni saradnik u sindikatu. U januaru 2013. ukoračio je u penzionerske dane i osmislio ih slikanjem. Pripremajući se za novo životno doba, godinu dana ranije vratio se svetu boja i ćerkinu sobu pretvorio u atelje, ispunivši je mirisom terpentina. Inspiraciju je pronalazio putujući sa suprugom po Srbiji. Uključio se i u Udruženje likovnih stvaralaca Šapca, a u jesen 2013. postao je član „Kruga 10“. Tu je brzo postao nezamenljivi „tehniko“ i 2015. priredio prvu samostalnu izložbu, pod nazivom „Moja Srbija“. Bila je to svojevrsna retrospektiva višedecenijskog rada, a među 50 izloženih slika i ikona nalazila se i slikareva „Kapija đačke ljubavi“.
Slikanjem Srbije koje više nema Miodrag Gašić se zauvek vratio slikarstvu i posvetio stvaranju svoga nadrealnog sveta. Angelina mu je i tada bila podrška, ali i najbolji i najveći kritičar. Slikarsku paletu zanemario je u decembru 2021. godine, jer je ostao bez žene svog života, bez ljubavi krunisane brakom i ćerkom Gordanom (1971). „Kada je Angelina umrla bio sam izgubljen, moj život se zaustavio, živeo sam po inerciji, od mene su pobegle i teme i ideje, započete slike su stajale, a ja ni na pecanje nisam išao“, bez ustezanja je i javno govorio.
Galov (nad)realni san i slikarski uzlet prekinut je iznenada, ali je uspeo da se sa depresijom izbori. Iz duge emotivne krize izvukli ga ćerka Gordana i zet Dejan, kućni prijatelji, i kolege iz „Kruga 10“. Nekakva prekretnica, govorio je, bio je i plakat koji je uradio za promociju knjige Šapčanke Anđelke Radovanović. A da se zaista „vratio sebi“ uverio se naslikavši kučence svoga prijatelja, „Donu koja voli kaktus“. Kada je tu malu sliku „pustio na fejs“ virtuelni svet mu uzvratio pedesetinom laskavih komentara, a zbog radosti koju je tada osetio i podstreka koji je dobio odlučio je da se više „ne isključuju iz društvenog života“.
Nadrealista, čiji su točkovi na nebu kao simboli večnog kretanja, prihvatio je realnost i nastavio da stvara svoj virtuelni svet. Naučio je i da kuva i održava stan, a posebno aktivan postao je na društvenim mrežama. Na Fejsbuku je svakog meseca postavljao neku od 70 slika iz svoje crvene ili plave stvaralačke faze. Zahvaljujući tome „upoznao“ je slikare iz celog sveta i uključen je u slikarske grupe iz Italije, Španije, Nemačke, Francuske, Bosne, Hrvatske, Srbije. Radovao se laskavim komentarima i posebno isticao jedan iz Holandije, jer je ovako glasio: „Da si kod nas, bio bi Van Gog!“.
Svoj nadrealni svet i Srbiju, koju je voleo i koje više nema, postavljao je Gale i na slikarski portal Serbianet. Internet – imidž priznao mu talenat i ime uvrstio na svetske liste nadrealista. Ponosio se i kada je 2016. njegova internet postavka na sajtu SerbianaArt bila najposećenija, jer su njegove slike za dva meseca imale više od 200 pregleda a „Petlovanje“ – gotovo 450. Virtuelni svet po njima će pamtiti Miodraga Gašića Gala. A potpisnik ovih redova pamtiće ga i po „Petlarenju“, „Odi hlebu“, „Ehu proleću“, „Zveckanju“, „Virtuelnom defu“, „Potočari“, „Već viđenom“, „Poslednjem mačvanskim drešu“, „Predvoričkom suncokretu“, po idiličnim pastirskim scenama prepunim snova i emocija. Pamtiće ga po prepoznatljivom stilu, ali i po javnoj tvrdnji – da je „još uvek slikar u pokušaju“.
Živana Vojinović
