U sećanju: Milisav Ivanović /1953-2025/
U utorak je preminuo Milisav Ivanović- Bata Flojd. Potekao iz domaćinske porodice Ivanović iz pocerskog sela Sinošević, gde je njegov otac jedno vreme bio rukovodilac zemljoradničke zadruge. Tada je ovo selo imalo rasne konje i nepregledne vinograde, a kasnije i veoma savremenu mehanizaciju. Svoj radni vek proveo je u Remont-prometu, koji je održavao celokupnu mehanzaciju AIK Šabac, inače četvrtog kombinata po veličini u SFRJ. Posao rukovodioca remontne radionice vodio ga je diljem cele Jugoslavije, a poređenja radi do Rijeke, preko Gorskog Kotara stizao je za šest sati. Posla je bilo preko glave, a Bata je bio omiljen ne samo u kolektivu nego gde god je stizao. Nesebičan i human pomagao je svima, rdancima kad su ženili i udavali decu ili odlazili u vojsku, ali bio je tu i za sahrane, pogotovo u ono vreme nemaštine devedesetih godina. Ostaće zabeleženo da je u vreme izgradnje Šećerane dao čak 17 svojih plata, dok su ostali davali po dve- tri. Kao preduzmljiv organizator jedno vreme čak je imao šest svojih kombajna koji su obavljali zamašne radove na poljima u Sremu. U vremenu privatizacije ostao je uz radnike, i Remont-promet je jedna od retkih firmi gde je poništena privatizacija i vraćena radnicima. Ipak, nije uspeo do kraja da se izbori za svoja prava, jer je u penziju otišao sa nepovezanim radnim stažom, a radio je u tom preduzeću duže od 40 godina. Štaviše, primao je i minimalnu penziju, mada je to po uplaćenim doprinosima bilo daleko više. Ostaće upamćeno i u analima pravosudne prakse da mu dosuđeni iznos od pet miliona dinara nije isplaćen, i to po presudi od 2005. godine, a, naravno, da bi mu pripala i kamata za sve ovo vreme.
Bata je u mladosti bio i član BK „Mačva“ sedamdesteih godina, kada je boks zaista bio plementa veština, a ovaj klub veoma poštovan. Nadimak Flojd dobio je po veštini upravljanja automobilom, a sigurno je prešao na desetine miliona kilometara bez udesa. Na primer „Pežo 405“, koji je kupio do Šećerane, prešao je milion kilometara, i verovatno da bi ga za to i ova fabrika nagradila. Sa „Pežoom 605“, za manje od trideset minuta stizao je do Beograda. Imao je i svoju privatnu radionicu, i tamo su često dolazili vlasnici „tamića“, traktora i automobila a on im je uvek pomagao, često ni ne naplaćujući delove. U svakodnevnom životu imao je jedan gospodstven, domaćinski stav, da je, na primer, uvek plaćao piće, često i za celu kafanu. Zato su ga poštovali gde god se našao.
Iza sebe je ostavio suprugu Olju, ćerku Irenu i sina Igora, a posebna radost bila mu je unuka Đurđa. Za nju je činio sve, vozio je gde je je trebalo, na plivanje, čas engleskog ili plesa, na rođendane… I, naravno, za nju je bio najbolji deka na svetu.
D.Eraković
