Pita me poznanik, narogušeno: „Šta će biti kada dođu tvoji?!“
Ništa mu ne odgovaram. Ne sviđa mi se taj ratnički ton.
Razmišljam o sloganu Francuske revolucije: “Sloboda, jednakost, bratstvo ”, koji tako elegantno ukazuje na zajedničke ljudske želje, u svim vremenima i na svim prostorima.
Pitanje narogušenog poznanika rado bih preformulisao u: “Kako si, treba li ti šta?“ Pa, od te tri reči, prednost dajem trećoj, toliko potrebnom, ali ponestajućem – bratstvu.
A bratstvo valjda podrazumeva i rađa i slobode i jednakosti!
Tu je negde, u mom ćutanju i “Oda radosti”, nemačkog pesnika i filozofa, Fridriha Šilera, u kojoj se takođe čuje to isto što nam sigurno nedostaje.
Pogađate, možda neko i tiho peva u sebi: “Svi će ljudi braća biti”.
Deluje kao utopija.
Ipak, napominjem, makar nekada i negde, u malom, dešavalo mi se to što liči na prethodni stih. I silno želim da se nešto slično jednom desi i onima koji tek počinju ovde da žive.
Desetak godina, sve do prekida postojanja Jugoslavije, bio sam član planinarskog društva “Željezničar”, koje je okupljalo planinare sa prostora naše tada zajedničke zemlje. Tu smo se, bez obzira na bilo kakve različitosti, pa i verske i nacionalne, družili ne razmišljajući o njima i ne sukobljavajući se. Bili smo ravnopravni, imali jednake slobode, propisane pravilima planinarskih društava. Slično je važilo i za folklorna društva, glumce, sportiste, vojne obveznike i mnoge druge.
Sigurno će se tako nečega, malog ali lepog, rado prisetiti svaki dobronamerni čitalac ovih redova. I ne želeći da se sukobi, oćutati na postavljeno pitanje ratobornog sagovornika.
Teško mi je da shvatim zašto trenutno neki od nas, iako nas toliko vezuju zajednički jezik, folklor, običaji, zajedničke reke i planine, čuvajući svoje pozicije ne mogu a da pritom ne ignorišu, napadaju, vređaju i ponižavaju neistomišljenike. Ako ne šire, ono makar u svojoj državi, valjda bi se mogli, i kada ne mislimo isto, za nijansu više saslušati i poštovati. U nekim novim, boljim vremenima.
Možda smo previše i prebrzo zaboravili, da smo u krajnjem slučaju, svi ipak samo jednostavni, obični ljudi.
Kojima je dobro da imaju braću.