Od Velikog parka do Tanjuga

NOVE KNJIGE

Knjiga Dragoslava Dragana Mićića „Od Velikog parka do Tanjuga“, kao autorsko izdanje, upravo je objavljena. Reč je o autobiografiji koja se – pravim čudom – pred publikom našla baš u danu upokojenja autorovog brata Aleksandra. Čine je delovi ranije objavljenih knjiga i novinskih tekstova, „naknadna dosećanja“ i zabeleške, ali i 250 fotografija raspoređenih na 320 strana i u 18 celina.

Kao i sva memoarska građa puna je emocija, ne samo zato što svako najbolje poznaje svoj život nego zbog toga što je autor svedok i učesnik mnogih istorijskih zbivanja pa i onih tokom i nakon petooktobarskih promena. Knjigu otvara priča o Mićićima, koji su „kolevkom od Pive“ i iz plemena Baje Pivljanina. U poglavlju „Moji roditelji“ predstavljeni su autorov otac Živorad, šabački tržišni inspektor rođen u Gornjoj Sipulji, i majka Katarina iz Carine kod Pecke. Celina „Dečaštvo“ obojena je toplim sećanjem na odrastanje, na deljenje kriške hleba namazane mašću i posute alevom paprikom ili šećerom, na razbijena kolena u igri „gumenjaka na dva golića“, i na muzičke pokušaje da – „udarajaći u gitare, tiganje, tanjire ili sopstvena kolena“ – sa bratom Acom i drugovima iz ulice dostigne „Bitlse“.

Zveče klikeri i grajom oživljavaju mlekara i „starinski a savremen“ magacin za žitarice, oko kojeg su se nekada slivali špediteri i taljige puni zlatnog zrna. Tu, preko puta Mićića kuće, baš na mestu sadašnje OŠ „Nata Jeličić“, bio je „raj za kaubije i Indijance“ a tokom nevrema za svirke. Na stranicama knjige i u autorovom sećanju oživljava i staro raskršće Kneza Ive, Nate Jeličić i Partizanske ulice, trska zaklanja sadašnje planske kuće i Partizansku baštu, a drvene bandere zaustavljaju zmajeve puštane na kanapu koji je „iskamčen od prodavačice obuće Borovo“. Lete šarene naprave i put neba odnose želje „proverenih čivijaša“ i snove o dostizanju trona Cicvarića, Starih zvuka i Dilbera.

Pre knjige „Od Velikog parka do Tanjuga“ Dragoslav Mićić objavio je 12 naslova. To su: „Šabac“ (1991), „FK Mačva“ (1993), „Hipokrat na raskršću“ (1995), „Mićići od Čoruže“ (2005), „Dosećanja“ (2010), „Zorkino zlatno doba“ (2011), „202 Radio metropole“ (2012), „Tanjug javlja“ (2013), Ribolovac – pecaroš“ (2016), „Bakin šporet“ (2018), „Vojnička pisma, dnevnik uspomena“ (2019) i „Škola koju volimo“ (2020).

Naviru i školska sećanja Dragana Mićića, osnovca iz tri škole, koji se u sedmom razredu skrasio pod krovom tek sazidane OŠ „Nata Jeličić“, ali i na srednjoškolske dane i razrednog Batu Mrava. Posle Ekonomske zaposlio se on u Preduzeću za pristanište i skladište „Sidro“, a 1968. otišao u Vojno nastavni centar i VP 3065 u Somboru. Tada je uplovio i u novinarske vode, kao glavni i odgovorni urednik garnizonskog lista „Plavi vesnik“ i dopisnik „Krila armije“, u vode koje su ga kroz ceo život nosile. Iz vojske je izašao, kaže, „zreliji i smeliji“ i 5. oktobra 1969. oženio se Slavicom Vuković, devojkom koja mu je od obdaništa bila suđenica.

U knjizi „Od Velikog parka do Tanjuga“ ispisana je i zlatna istorija HI „Zorka“, u kojoj je Dragan Mićić prvo bio referent za prodaju cinka, kadmijuma i legura a onda novinar, urednik privredne rubrike, glavni i odgovorni urednik i šef Informativne službe. Pod kapom moćnog giganta bio je od 1969. do 1986. godine, kada je otišao u Beograd i postao urednik u „Privrednom pregledu“. Nizale su se potom redakcije i uvećavale nacionalne odgovornosti šabačkog ekonomiste, novinara i publiciste, od Radio Beograda 202, Prvog programa Radio Beograda, Saveznog ministarstva za informisanje SRJ do TANJUG-a. Zbog toga bi Mićićeva autobiografija mogla da nosi i naslov „Od fabričkog lista do nacionalne agencije Tanjug“, ali bi stavljanjem akcenta na novinarski rad bile „isključene“ najtoplije stranice posvećene godinama odrastanja.

Dragan Mićić, „prvi Šapčanin koji je obavljao najvažnije funkcije u saveznim informativnim ustanovama“, Čitaoce uspešno vraća i u vreme hiperinflacije, kada se benzin kupovao na ulici i u plastičnim flašama. Verno prikazuje i NATO bombardovanje, ali i mirnodopski period obeležen izborima, izbornim sumnjama u krađu, petooktobarsku konfuziju, paljenje Savezne skupštine, TANJUG- ov 6. oktobar i upad pobednika, inspekcije i supervizije koje su vodile propasti te novinske agencije.

Posebno poglavlje knjige posvećeno je sportu i godinama u kojima je autor bio savezni fudbalski sudija i na čelu Hokejaško-klizačkog kluba „Crvena zvezda“ iz Beograda. Na četrdesetak strana predstavljeni su Mićićevi objavljeni naslovi, a malo manje je obuhvatila celina „Moje recenzije o knjigama drugih“. Poslednje autobiografske stranice su u znaku porodice, supruge Slavice, sinova Branka i Miloša, i unuka – Anje, Tare i Viktora.

Na naslovnoj strani knjige „Od Velikog parka do Tanjuga“ nalazi se portret Dragana Mićića, rad šabačkog istoričara umetnosti Radovana Mirazovića.

Ž. Vojinović