Rijaliti Srbija
Izvečeri u tajnosti , u tzv. panic room ili u prevodu sigurnoj sobi (mišijoj rupi) duboko, duboko, pod zemljom zatičemo dva giganta srpske političke scene, saborca i saučesnika u zločinu, Velikog Žvalavog i Malog Debelog u konspirativnom razgovoru.
Veliki Žvalavi: Pa dobro, bre, ministre policije šta rade ovi tvoji? Sviraju onoj stvari. Blokaderi mi porazbijaše onolike stranačke prostorije širom Srbije a oni biju, tuku i maltretiraju te teroriste kao neke curice. Imaju li oni jasna uputstva o postupanju prema svima koji su protiv mene ili šta?
Mali Debeli: Ovaj, šefe, nije baš tako. Regularna policija radi svoj posao koliko može za te pare koje dobijaju kao platu. Ali, kriminalci sa fantomkama na glavama i u duši što im kao pomažu u poslu rade to em iz zadovoljstva em za mnogo veću lovu i drugih ličnih interesa. Da je ovo normalna zemlja oni bi bili u zatvoru gde im je i mesto, ovako…
Veliki Žvalavi: Kako to misliš da je ovo normalna zemlja? Da jeste ne bih ja bio predsednik države a ti ministar policije i sve šta si već bio svih ovih godina. Zajebi to, nego da preneseš onim tvojim mlitavcima moje izričito naređenje da svu tu fašističku, ustašku, terorističku bandu studenata i građana koji traže pravdu, slobodu a sad i vanredne izbore što u prevodu znači skidanje mene, ej bre mene, s vlasti pohapsi. Jel’ to jasno? A ja ću koliko odmah da zovem Sinišu (Malog) da pronađe pare u budžetu za izgradnju novih, velikih i lepih zatvora da tu smestimo demonstrante i sve nezadovoljnike ovom situacijom u državi i društvu pa neka se u prostorijama tri sa tri bune do mile volje. To nije moj narod jer šta će mi narod koji me ne voli? I majka je uvek više volela Andreja od mene i vidiš koje su posledice. Ima da uvezem ljude iz celog sveta da postanu državljani Srbije i da na svim budućim izborima glasaju isključivo za mene, sa Kinezima mi već ide odlično, Indijci stižu u sve većem broju a neka se pripreme Afrikanci. Sve je to pošten, vredan i dobar svet koji ćuti, radi i ne pravi probleme a za male pare.
Mali Debeli: Lepo ste vi sve to smislili, šefe. Nego, nešto drugo hoću da vas pitam. Šta ona vaša ljubimica, zagonetka prirode i društva, neusmena Ana, lupeta, izvinite na izrazu, na Pinku ovih dana kako su za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibiju 16-oro ljudi krivi ovi što sprovode „obojenu revoluciju“ i da je to i bio okidač za istu ? Jel’ se ona o tome konsultovala sa vama ili je to sama smislila u šta je gotovo nemoguće poverovati?
Veliki Žvalavi: Ja sam joj nešto oko toga nabacio u neformalnom razgovoru dok smo pravili selfi tamo na Promenadi a ona se baš primila. Ona je, jadnica, mnogo glupa, moram to da priznam, ona veruje u sve što ja kažem bespogovorno i zato je mnogo volim. Ali neka, nije to loša poruka ovoj mojoj raji, glasačima i simpatizerima, ni oni nisu najbistrijeg uma pa neka se malo zabavljaju još jednom teorijom zavere ionako to najviše vole, što gluplje to bolje. Ne može da škodi a može da bude korisno kad bude zatrebalo. Za neke tamo izbore, da se mobilišu protiv naših neprijatelja.
Mali Debeli: A vanredno stanje, šefe? Hoćemo li da ga uvodimo, baš me nekako svrbi po celom telu, ne mogu da dočekam?
Veliki Žvalavi: Strpljenja, dragi moj prijatelju (u sebi: koga mrzim k’o kera ali moram da ga trpim jer ja prijetelje i nemam, samo sto i kusur kumova, sve moj do mojega), strpljen je spasen. Bar tako kaže narodna mudrost. Prvo ćemo da krenemo i već smo krenuli sa kontramitinzima po celoj Srbiji, OK ne ide to za sada sjajno, u stvari je jad i beda ali idemo dalje u nove pobede, ti znaš da predaja nije opcija i bla, bla, bla. Operacija oko gašenja televizija N1 i Nove je u toku, veliki posao je već napravljen, do kraja godine biće egzekucija. One studentske revolucionare sam pozvao na dijalog iako imaju samo pet odsto podrške u narodu ali kao što je (ne)poznato ja sam veliki demokrata i poštujem sve manjine. I ono najvažnije, čuo si i video kao i celokupno ovdašnje pučanstvo da sam naredio da se snize marže a samim tim i cene svih artikala široke potrošnje, sa naglaskom na prehrambene namirnice da bi i najsiromašniji u Srbiji mogli sebi da priušte i kulen a ne samo parizer i da imaju za ‘leba svaki dan kao i da im olakšam uzimanje kredita jer će banke da spuste kamate. Sve ovo će i državu i narod koštati k’o svetog Petra kajgana kasnije (a biće verovatno i nestašica) ali šta me briga, važno mi je da kupim vreme i da zabašurim sve one afere u kojima sam do guše, sav onaj kriminal, korupciju i bahatost mojih naprednih bandita. A kad kucne čas izvešću vojsku na ulice sa sve tenkovima, avionima i kamionima, sa dugim cevima i kratkim fitiljem i razbucaću taj ološ koji hoće moju glavu, ima da ostanu samo dugmići.
Mali Debeli: Auu, jebote Aco, brate, mislim šefe, da niste malko preterali. A da ipak počnete da uzimate propisanu terapiju, a?
Veliki Žvalavi: Jezik pregrizao. Ja hoću, želim i volim da budem lud, na to sam izuzetno ponosan. I dosta je bilo priče, trkom na svoj radni zadatak, evo već sviće. I zovi mi ove moje „kobre“ da me ušuškaju pred spavanje mada ja nikad ne spavam. K’o fol. Ajd’ uzdravlje.
Mali Debeli: Razumem, šefe. Laku noć. (Pevuši u sebi: U ranu zoru idem u boj, u boj, u svoj nespokoj…).
Piše: Dragan Karalazić
