Srpski oktobri
Oslobađanje Beograda 20. oktobra 1944. bila je plima koja je dovela do oslobađanja i drugih gradova u Srbiji. Tako je 23. oktobra oslobođen i Šabac, i to bez borbi jer su Nemci napustili grad. Hronike kažu da su bile polupuste ulice kad su partizani ušli u Šabac, a došle su i represije.
Ono što je skrivano do 2000. godine, do kada je taj dan slavljen kao Dan grada, da su ubrzo stigla hapšenja ne samo kolaboracionista nego i potencijalnih neistimišljenika: advokata, trgovaca, profesora, seljaka, studenata… I osude su bile bez suđenja, bilo je dovoljno upreti prstom u nekoga, čak i onoga ko je imao lepu ženu, da se nađe na spisku za likvidaciju.
Noću su izvođeni „neprijatelji države“ na porušeni savski most, i najčešče ubijani nekim tupim predmetom, a tela bacana u reku da im se ni grob ne zna. Nikad nije utvrđen tačan broj žrtava, a pretpostavke sežu i do dve hiljade ubijenih. Na inicijativu sveštenika Vojislava Petrovića i dr Živka Topalovića podignuta je crkva pokajnica “Svete Petke“ kod železničkog mosta, a pokrenut je i časopis „Most“ gde su bila svedočenja o odmazdi pobednika. Pred Okružnim sudom u Šapcu vođeno je i oko 200 postupaka za rehabilaticiju žrtava nevino osuđenih, ali prave satisfakcije nikad nije bilo.
Ovoga oktobra može se postaviti ptanje, kao što je to pesnik Branko Miljković utkao u srpsku stvarnost: „Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“. Da li su to Beograđani slobodni kad imaju šatorsko naselje ispred najreprezentativnije ustanove, Narodne skuštine, kada je zabranjen svaki saobraćaj oko nje, ili kada studenti, srednjoškolci, građani bivaju brutalno pretučeni na mirnim protestima, i to od onih koji bi trebalo da štite građane.
Kakva je to sloboda kada im guše Narodno pozoište, a i kulturu uopšte. Slično je i u Šapcu, gde je najstarija ustanova kulture, Pozorište, postalo „kazamat“ za glumce, oterani i precrtani u svojoj misiji. Šta reći za Novosađane kad im zabranjuju izbore za mesne zajednice, a po Ustavu su građani nosioci najviše vlasti – suvereni u svojim pravima.
Da plamen slobode nije ugasnuo primer su studenti, srednjoškolci i nepokoreni građani. Posle silnih protesta ove godine, više od 23 hiljade, gde bi bilo dobro da barem ovlašno MUP kaže koliko je to ljudi, a naravno tu su i marševi slobode, studenti koji su uzduž i popreko pohodili Srbijom.
I sada, dok sedmoro studenata iz Novog Pazara, korača velikim maršom od 400 kilometara, a ubrzo će i drugi iz svojih gradova do Novog Sada prvog novembra, nije li to ponovno osvajanje slobode.
Kao potvrda drugačije Srbije primer je da su dokumentarni film „Ožiljci slobode“ o stradanjima četvoro studenata, gledalo više gledalaca nego zabavni program do sada neprikosnovenog PINK-a. Još jedan plamen slobode podigli su i gimnazijalci Pete beogradske, i pitanje je koliko će navesti i druge da to učine, pre svega one ušuškane u svakodnevne laži režima, koji je sve, samo ne dostojan slobode i ljudskih vrednosti.
Dragan Eraković
