Nikada se nisam mogao pomiriti sa gubitkom svojih pacijenata, iako je to neminovnost u našem poslu. Ta nesreća dolazila je ili zbog bolesti ili zbog kasne dijagnoze, možda i zbog našeg nedovoljnog znanja. Svaki put kada neki od njih podlegne bolesti, umirao je i deo mene. Ovako počinje svoju priču infektolog dr Živadin Bojičić, jedan od doajena šabačkog zdravstva druge polovine 20. veka, koji je u službi zdravlja svojih sugrađana proveo punih 40 godina.
Tokom svih tih decenija, pred dr Živadinom Bojičićem odigravali su se dramatični događaji koji su umnogome prevazišli njegovu struku i prerasli u društvene pojave. Da će svedočiti epidemiji velikih boginja koje su se 1972. godine pojavile u tadašnjoj Jugoslaviji ili da će otkriti skoro zaboravljeni antraks, a konačno i prvi slučaj infekcije HIV–om , tada malo poznatim virusom, dr Bojičić verovatno nije mogao ni da sluti kada je započeo svoju lekarsku karijeru.
Infektologija kao životni poziv
– Potičem iz siromašne seoske porodice u Mačvi, iz sela Dublje. Sa 11 godina upisao sam šabačku gimnaziju, a zbog odličnog uspeha bez polaganja prijemnog ispita primljen sam na Medicinski fakultet u Beogradu. Veliki grad, ja siromašan student, a studije teške, zahtevne, obimne. Kriterijumi su bili visoki i uspevali su samo najbolji i najuporniji. Kada sam diplomirao 1964. godine, vratio sam se u svoj rodni kraj – priča dr Živadin Bojičić.
Kao stažista, dr Bojičić se u Domu zdravlja u Bogatiću kratko zadržao. Brzo prelazi u šabački Medicinski centar gde je nastavio započeti lekarski staž, ali ga pred kraj prekida zbog odlaska na služenje vojnog roka. U vojsci je bio u školi rezervnih sanitetskih oficira, a ostatak proveo kao trupni lekar u Crnoj Gori. Po povratku u Šabac, završava obavezan lekarski staž i biva mu ponuđeno prvo radno mesto lekara u seoskoj ambulanti u Varni.
– Tamo sam kao lekar opšte prakse proveo četiri godine. U to vreme lekar opšte prakse bio je lekar za sve. Imali smo obavezu da radimo i vakcinacije dece. Kada mi je ponuđena specijalizacija, mogao sam da biram između radiologije i infektivnih bolesti. Izabrao sam infektologiju jer sam smatrao da je to jedna dinamična grana medicine gde nema hroničnih bolesnika i gde se sve brzo završava. Primljen sam na infektivno odeljenje kao lekar sekundarac. Tada je načelnik bio dr Milan Ivanić, a od lekara bio je tu još i dr Ljubiša Šešić, koji je bio na specijalizaciji – priča dr Bojičić.
Šabac u vreme epidemije velikih boginja
Epidemija variole vere koja je proglašena u Jugoslaviji 1972. godine, bila je poslednja epidemija velikih boginja u Evropi. Trajala je od polovine marta do maja te godine, a tokom dva meseca vakcinisano je 18 miliona ljudi. U Šapcu je karantin za potencijalne obolele otvoren na Letnjikovcu. Prostor je bio kompletno opremljen, određeno je osoblje koje su činili lekari, medicinske sestre i administrativni radnici. Uporedo sa ovim, sprovođena je masovna imunizacija stanovništva.
– U Šapcu smo pratili sve što se dešavalo i bili u obavezi da u tome učestvujemo. Kada je na Letnjikovcu formiran karantin, bio sam određen kao lekar „Broj 2“. Morali smo svakodnevno da idemo u kontrolu osoba koje su dolazile iz zaraženih područja ili su bili u kontaktu sa zaraženim osobama. Karantin je tokom trajanja epidemije bio u pripravnosti, ali na sreću nije funkcionisao. Za to vreme, obavljali smo masovnu imunizaciju stanovništva. Bili smo raspoređeni u ekipe koje su išle po radnim organizacijama, po seoskim ambulantama … Za 20 dana, vakcinisali smo celokupno stanovništvo Šapca i okolnih sela – seća se dr Bojičić.
Nedugo po odjavi epidemije variola vere, dr Bojičić, koji je sve to vreme na infektivnom odeljenju šabačke bolnice radio kao lekar na specijalizaciji, odlazi u Beograd na Infektivnu kliniku kako bi obavio jednogodišnju specijalizaciju. U toj ustanovi imao je priliku da vidi teške slučajeve, ali i retke, skoro zaboravljene bolesti kao što je difterija. Nakon godinu dana koliko je proveo na Infektivnoj klinici, dr Živadin Bojičić vratio se u šabačku bolnicu kao specijalista infektolog.
Epidemije trihineloze i prvi slučaj HIV infekcije u Šapcu
Osim akutnih stanja kao što su trovanja, šabački infektolozi su se sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka susretali i sa epidemijama infektivne žutice. Kako u to vreme nije bilo MMR vakcine protiv malih boginja, mnogo dece obolele od morbila sa komplikacijama je dolazilo na lečenje. Česte su bile i infekcije centralnog nervnog sistema, razne vrste virusnih i bakterijskih meningitisa koji spadaju u najteža oboljenja dečijeg uzrasta.
– U sećanju su mi ostale infekcije centralnog nervnog sistema kod male dece, teški meningokokni meningitisi i meningokokne sepse. To su preteška oboljenja koja se razvijaju za svega nekoliko sati i ukoliko se ne reaguje na vreme, obično se završavaju fatalno. Sećam se i tetanusa novorođenčadi kod dece rođene u kućnim uslovima. Nastajalo je tako što su im pupčanici presecani raznim nesterilnim predmetima, zbog čega se četiri, pet dana po rođenju razvijala teška klinička slika tetanusa. Jedne zime u isto vreme imali smo dvoje, troje obolele dece zato što majke nisu mogle na vreme da stignu u porodilište jer su putevi bili zavejani, pa su se porodile kući. Imali smo veoma dobre rezultate u lečenju takve dece – ističe dr Bojičić.
Kao što je bio slučaj sa velikim boginjama za koje se mislio da su iskorenjene ili difterije koju je video tokom specijalizacije u Beogradu, ovaj šabački infektolog susreo se i sa antraksom. Nakon 30 godina od registrovanog poslednjeg slučaja, u Šapcu su se pojavila dva pacijenta za koje je nedvosmisleno utvrđeno da su inficirani antraksom. A premda je u početku mislio da kao infektolog neće imati priliku da se često sreće sa hroničnim bolestima, priznaje da je pogrešio.
– Ovakvih oboljenja bilo je puno, a među njima najčešće su bile razne vrste virusnih infekcija, hepatitisi, lajmska bolest i druge. Takođe, imali smo i mnoge epidemije trihineloze, nekad po nekoliko godišnje, što je doprinelo da steknemo veliko iskustvo u otkrivanju i lečenju ove bolesti. Mogu reći, sa zadovoljstvom, da je zahvaljujući nama zaživeo trihineloskopski pregled mesa koji je sada postao rutinska stvar, i bitno uticao da se ova bolest, po kojoj je naš kraj bio poznat, drži pod kontrolom. Isto tako, i prvi slučaj infekcije virusom HIV u Šapcu upravo sam ja otkrio kod jednog pacijenta. Imali smo posle još slučajeva, ali su oni bili u nadležnosti za lečenje na Infektivnoj klinici u Beogradu. Moj radni vek završio se 2004. godine, a ostala su mi sećanja na mnoge moje bolesnike. Sećam se starih vremena, nekada sa setom i tugom, a ostala mi je navika i da čitam stručnu literaturu i da pratim stanje u svojoj struci – otkriva nam dr Živadin Bojičić.
ISTAKNUTI STRUČNJACI KAO KONSULTANTI
U šabačku bolnicu kao konsultanti redovno su dolazili vrhunski stručnjaci iz Beograda koji su šabačkim kolegama bili od velike pomoći kada se pojavi neki neuobičajen slučaj.
– Naše kolege i prijatelji sa Infektivne klinike, ne samo da su nam pomagali u rešavanju teških slučajeva, već su nam otvorili vrata na klinici da, kada god nam je to bilo potrebno, možemo da im pošaljemo teške bolesnike. Ujedno, pratili smo dostignuća svojih kolega sa Infektivne klinike, učestvovali smo u sekcijama i kongresima i tu smo sticali potrebno znanje i bili u toku zbivanja oko infektivne patologije – kaže dr Bojičić.
DEŽURSTVA NA NEUROPSIHIJATRIJI
Mladog lekara nisu mogla da mimoiđu dežurstva. Doktor Živadin Bojičić je u početku dežurao na internom odeljenju, a kasnije je prebačen da dežura na neuropsihijatriji.
– Dežuranje na internom odeljenju za mene je bio veliki napor, kao mlad lekar smatrao sam da ne mogu da odgovorim tom izazovu. Međutim, tadašnji načelnik dr Miodrag Babić, rekao mi je da treba što pre da me gurne u vatru da pregorim. Infektivno i neuropsihijatrija imali su zajednička dežurstva, pa sam na neuropsihijatriji dežurao 20 godina. To je bilo dobro iskustvo. Dežurstva su na neuropsihijatriji bila teška, naročito za vreme Nove godine kada smo rešavali veliki broj pijanstava, potom trovanja, a na neurologiji razne vaskularne inzulte i slično.
PROFESOR
Uporedo sa radom u bolnici, dr Živadin Bojičić bio je i profesor u šabačkoj srednjoj Medicinskoj školi. U ovoj obrazovnoj ustanovi radio je od 1971. do 2004. godine, a obrazovanje budućih zdravstvenih radnika nije prekidao ni tokom specijalizacije.
– Izveo sam mnogo generacija izvanrednih medicinskih sestara i tehničara koji su postali veliki stručnjaci u svom poslu. Sa mnogima od njih sam kasnije i radio. Veliki broj mojih đaka nastavili su studije, napravili velike karijere, neki su postali profesori, neki su otišli u inostranstvo … Smatram sebe za jednog od ljudi koji su ih formirali i koji su ih naučili mnogim stvarima u životu, čime se posebno ponosim. U tom smislu, poručio bih mladim lekarima sledeće: odabrali ste težak i častan poziv. Slušajte svoju savest, slušajte čoveka u sebi, i sebi budite najstroži sudija – savetuje dr Bojičić.
www,bolnica015.org.rs