Da se ne zaboravi: Zadužbinsko društvo “Prvi srpski ustanak”
Krenulo se iz Mišara, autobus popunjen u Šapcu… Od Subotice i Palića, preko Banje Pačir, Bača i Jezera Provala do Mačvanske Mitrovice i Etnozdanija “Zmaj od Noćaja”. Aplauzom ispraćena pozdravna reč potpredsednice Zadužbinskog društva Snežane Simić: “Ovo je naša jubilarna ekskurzija, šezdeseta… I dvadeset šest godina postojanja Društva…”
Uz priču i pošalice brzo je proteklo vreme do Subotice, najsevernijeg grada naše zemlje (udaljena je deset kilometara od granice sa Mađarskom); administrativni je centar Severnobačkog okruga. “Subotica je poznata po svojoj opuštenoj atmosferi, dobroj hrani i kvalitetnim vinima. Tu su festivali, manifestacije, koncerti, živopisan kulturni život tokom cele godine.” Uz dobrodošlicu u Suboticu, priče – zašto je jedan od najlepših gradova, zašto je grad secesije, koje su najlepše građevine, i još toga, najužim centrom provela nas je Suzana…
Mišarsko hvala za lepa kazivanja Zašto je Subotica jedan od najlepših gradova, u jednoipočasovnoj šetnji, uz niz detalja i lepih priča, sa osmehom, dočarala je Suzana Gagić, licencirani vodič Turističke organizacije grada Subotice… Bračni par Blaženka i Dragan Davidović iz Udruženja “Bač” s ljubavlju su predstavili posebno biser Bača – tvrđavu, ali i druga obeležja… Damama su na dar bila izdanja Zadužbinskog društva, a Draganu Stevanova Karađorđeva čutura.
Trajno sećanje na Bogdana Sekendeka
-Ove naše ekskurzije, koje su počele pre više od dve i po decenije, uvek su imale i saznajni karakter… Išli smo “Tragom Karađorđa”, sa porukom “Da se ne zaboravi”… Bogdan Sekendek bi vam sad pričao o Karađorđu, i kad je bio u Popincima, i kad je bio u Frajkoru, i kad je bio u manastiru Fenek, i sve do Belorusije… Teško će se roditi takav govornik kakav je bio Bogdan; i da može tako da predstavi tu našu istoriju kao da je iz svoje sobe gledao sve to šta se dešavalo”. I uvek su ove ekskurzije i njemu u čast – bile su reči sećanja Stevana Simića, na velikog prijatelja i poštovaoca Mišara. Podsetio je: “U Mišaru Bogdan Sekendek ima i svoju ulicu. Ona se nalazi pored igrališta. A tu kad dođete, tu je i moj voćnjak, pa možete da svratite na šljive.”
„I američki “Njujurk Tajms” je pisao o tome kako je grad Subotica biser secesije i da ga svakako preporučuje za posetiti. Ono što je zanimljivo je taj specifičan vid secesijske arhitekture, to je takozvana mađarska secesija koja je kitnjastija u odnosu na druge“…
Putujemo – saznajemo
Sonja Petrović Jagić, kao istoričar umetnosti osvrnula se na galerijske prostore u Subotici. Govorila je o zgradi Savremene galerije (koja u svom sastavu ima i veliku koloniju “Subotički susreti”, zatim o muzeju porcelana i Narodnom muzeju, a podsetila je i da Subotica ima Srpski kulturni centar “Sveti Sava”
Savremena galerija Subotice nalazi se u palati koju je 1904.godine sazidao arhitekta Ferenc Rajhl za svoj dom i arhitektonski biro… “Skupoceni materijali, neobična kombinacija boja, razigrana forma fasade, enterijer i dvorište izuzetan su primer secesijske arhitekture…” Čuli smo i priče zašto je Subotica zeleni i grad biciklista, ali i da su na Paliću šesnaest godina pre igara u Grčkoj, organizovane Palićke olimpijske igre… Zatim, da se dan grada obeležava prvog septembra, kao sećanje na 1779.godinu kada je stečen status slobodnog kraljevskog grada… “Kratka šetnja korzoom, jer ako tuda niste prošli, kao da niste bili u Subotici… Gradska kuća, centar je i simbol Subotice. “Sagrađena je u periodu između 1908. i 1912.godine, visoka je 76 metara, projektovali su je Marcel Komor i Deže Jakab, poznate budimpeštanske arhitekte. Dekorativnost secesije obogaćena je romantičarskom notom mađarskog folklore, kroz šare stilizovanih cvetova, cvetnog nakita od keramike i kovanog gvožđa…” Moćna je i zgrada Narodnog pozorišta (podignuta 1854. godine), proglašena za nepokretno kulturno dobro, kao spomenik kulture od velikog značaja…Posebna atrakcija je sinagoga koja nije samo sakralni hram jevrejske zajednice. “To je jedan od najlepših dragulja secesijske Subotice i najprestižnije mesto za održavanje koncerata “. Plene trgovi, fontane, česme, spomenici, a uz Žeteoca, čula se i priča o Dužijanici, manifestaciji kojom se slavi završetak žetve…
Sačuvati od zaborava naše korene
Član Zadužbinskog društva Branko Gajić, podsetio je na Monografiju “Jelenča, stara mišarska opština i okolina”, u koju je uložio 47 godina rada. Dvadeset sedmog decembra prošle godine odštampana je prva knjiga, a na redu je druga (od ukupno četiri), čije štampanje košta 328 hiljada dinara ( zainteresovani mogu pomoći štampanje ili se pretplatiti)…Najavio je oblasti kojima je posvećena druga knjiga: “Želeo sam da se na ovim našim prostorima otkriju mnogi nepoznati detalji, ili da se podsetimo nekih već zaboravljenih detalja, a da se sve to uklopi u neki širi koncept…”
Izlet je obeležila i kratka poseta Paliću… “Jezero i naselje sa istim imenom, nadomak Subotice… Uvek nudi nešto novo i neponovljivo, a svake sezone su sadržaji na njemu sve bogatiji. Specifični objekti sa početka 20. veka (Vodotoranj, Velika terasa, Ženski štrand i Muzički paviljon), prelep Veliki park, prepoznatljivo jezero kao i mir i tišina čine Palić idealnim prostorom za odmor i uživanje…”
Oaza zdravlja – Termalna banja Pačir
U Pačiru, u neposrednoj blizini Bačke Topole je uređeno kupalište, banja, sa termalnom vodom, bogata solima i mineralima, jedinstvena u Vojvodini, i u ovom delu Evrope. “U veštačko jezero topla voda dolazi sa 1.400 metara dubine i sadrži natrijum, jod, sulfat, brom i mnoge druge minerale blagodetne za zdravlje. Uz to sadrži i 21-22 grama soli po litru. Pri izlasku na površinu, temperature vode je 72 stepena, a kada se “ohladi” bude između 30 i 35 stepeni… Najveće oduševljenje pri dolasku u pačirsku banju predstavlja boja vode, koja je ružičasto – crvena zbog sunca… Na osnovu sastava vode banja je dobila sertifikat lekovite, a Pačir je počeo da razvija seoski turizam…”
Dragulj istorije i arhitekture
Mnogi do ovog izleta nisu znali da je Bačka – čitava velika plodna ravnica između Dunava i Tise – ime dobila po mestu Bač, o kome prvi pisani izvori potiču još iz perioda Justinijana… “U ratnim operacijama između Vizantije i Ugarske, 1164. godine vizantijski car Manojlo Komnen prešao je preko Dunava u Bač, koji u 12.veku beleži veliki uspon. U tom periodu prvi put se u pisanim izvorima pominje moćna tvrđava koja je pretrpela nekoliko rušenja i obnavljanja, a čiji su ostaci i danas izazov za naučnike i turiste…” To je najstarija srednjevekovna tvrđava u Vojvodini.
“Današnja tvrđava podignuta je u periodu između 1338. i 1342.godine, kada dobija četvorougaonu kulu značajnu za odbranu grada. Leži na maloj uzvišici u odnosu na grad i sa svih strana je bila opkoljena vodom reke Mostonge, čije je korito i danas uočljivo. U nju se ulazilo preko pokretnog drvenog mosta… Za vreme Rakocijeve bune (1703. – 1711.godine) tvrđava je u velikoj meri razrušena, oštećena, spaljena i zauvek napuštena. U osnovi ima nepravilan petougaoni oblik, a masivne oštećene zidine otkrivaju četiri bočne i jednu centralnu kulu – Donžon, zapovedničku, koja je visoka 22 metra, i koja je služila kao važan deo odbrambenog sistema i kao osmatračnica. Na takozvanu branič kulu, sa stepenicama u kontra smeru, najhrabriji su se i popeli…
Jezero Provala
Spas od vreline dvadesetog julskog dana zasigurno je bila poseta jezeru Provala, kilometer udaljenog od naselja Vajska. Nastalo je 1924.godine velikom poplavom Dunava, kada je moćna reka probila nasip i izdubila basen jezera. Najveći deo jezera dubok je od dva do pet, a maksimalna dubina je 19 metara. Krasi ga peščana plaža… U kupanju su uživali Stevan, Vera i Branko (možda još neko), a ostali u bašti restorana “Bački dvor”…
I ova ekskurzija dokaz je da se uz Stevana Simića, i njegovu “usputnu” priču mnogo toga nauči… Podsetio je na boravak mađarskih izbeglica u Mišaru 1957.godine (tekst Katarine Kovačević, “Arhivi ih prećutali – žive u sećanjima” objavljen u časopisu društva “Čitanka Mišarskog boja” broj 15)… Ispričao je i priču o Đorđu Leboviću, piscu, dramaturgu i scenaristi iz Sombora, i njegovoj knjizi “Semper idem”… Lebović je za vreme Drugog svetskog rata izgubio četrdeset članova svoje porodice, a on je bio transportovan u logor Aušvic, gde je i dočekao kraj rata… Iz njegove zaostavštine objavljen je roman Semper idem, roman-hronika detinjstva u Kraljevini Jugoslaviji uoči Drugog svetskog rata. Priča iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje “Velikog sunovrata” – širenja nacizma i u svojoj okolini i šire u Evropi… Uz Đorđa, rat je preživeo samo njegov teča Ištvan, a Ištvan na mađarskom znači Stevan…
U duhu tradicije, bajkovito
Kao što je i najavljeno završnica izleta je bila divna – u Mačvanskoj Mitrovici, u “Kući Čupić”, u Etno zdaniju “Zmaj od Noćaja”, uz ono pravo domaćinstvo Dušanke i Svetislava. U vrelom danu, sve je bilo još lepše i prijatnije na otvorenom, u prelepom ambijentu prostranog dvorišta, kako zapisaše “osmišljenog sa dušom”… Uz iće i piće, domaćin se, sa družinom, latio i harmonike, pa se teško krenulo put Šapca…A počelo besedom Stevana Simića: “Vojvoda Čupić je već rekao: “Dobro vi došli!” Karađorđe je voleo Stojana Čupića, niko ga nije mogao nadgovoriti… Mi ovde privodimo kraju našu ekskurziju. Čupić je od našeg Društva dobio razne poklone, a sada simbolično knjigu Bogdana Sekendeka – “Šabačka istorijska pesma”. Može poslužiti Sofiji i Petru…” Uzdarje su bile Svetisavljeve reči: “Hvala ti Stevane na ovoj rečenici da mojim unucima – Sofiji i Petru, ovo bude na korist, da čitaju o Šapcu, ali i o svim junacima našim koji nas iz ropstva izvedoše… Na putu Karađorđevom i tragom njegovih vojvoda mi se okupljamo od 2012.godine, i da još dugo godina trajete, a i ja sa vama; da ne prekidamo i da se ne osipamo, već da se umnožavamo. Dobro došli i svako dobro vam želim u ovoj Kući Čupić”.
Najavljeno je i ovogodišnje svetkovanje u čast Mišara, Karađorđa i mišarskih junaka, uz poziv za dolazak – u Trbušac, kod “Istorijskih hrastova”, 2.avgusta, na početak “Mišarskih svečanosti”, i 13.avgusta, kada je kod Spomenika u Mišaru centralna državna ceremonija u čast 219.godišnjice slavnog Boja.
Tekst: Ceca Ljubić
Fotografije: Branko Stanić
