– U čast mog najboljeg prijatelja –
„Cenim nova prijateljstva, ona su ljubav koja nam je uvek potrebna, ali stara prijateljstva su više nego ljubav jer su deo nas samih“. (Meša Selimović, Most od reči)
Neuspeh izvesne moje obećavajuće nekolikogodišnje ljubavi u kasnu jesen 1982. godine, potrebovao je znatan predah, mentalno autolečenje, promišljanje, preslišavanje. Pošto mi novogodišnji praznici nisu doneli spokoj – naprotiv, a boravci na beogradskim rekama i okolini, kao i u mom rodnom Šapcu ipak nisu previše pomogli, odlučio sam da pokušam nešto korenito drugačije. Da otputujem u mesto gde sam desetak godina ranije letovao s roditeljima: u Sloveniju, na more, u Portorož na nedelju dana. I tô u nailazećem prohladnom februaru s nadom da će mi tamošnji mirisi, nebo i vetar pa i neki drugi i drugačiji, nepoznati ljudi odneti apatiju, ispuniti duševnu pustoš. I vratiti poljuljano samopouzdanje. „Naoružah“ se proverenim a sasvim različitim knjigama – Kunderinim „Smešnim ljubavima“, kao i Kišovim „Ranim jadima“ i „Peščanikom“. Da tamo, s njima, u samoći – mestimično zagledan u pučinu, još više u sebe – „dozovem“ pozitivne misli, motivaciju i energiju. Prvih dana odmora je prošlo teško, teskobno, mračnjački, osobito u predvečerje kada se lomi, pa „naglo iščezava“, zgasne dan a pali se ulična rasveta. Nastupi tako treće jutro „portorožovanja“. Dok sam u prepunom restoranu, uspavavši se tek pred zoru posle nemirne noći, naizgled uzaludno tražio mesto za doručak – ugledah jednog sasvim mladog čoveka kako sedi sâm za stolom uz jednu praznu stolicu. Upitah ga „da li je slobodno“. Dobih pozitivan odgovor. Upoznasmo se: Slobodan Melentijević, diplomirani ekonomista iz Kolara kraj Smedereva, reče. Kao da je i on, daleko od kuće, bio u potrazi za srećom, za nečim novim. Sličnih godina i interesovanja, zbližismo se.
U Portorožu – pored dugih šetnji, kupanja na bazenu i prepričavanja naših biografija – „porodismo“ i naših originalnih „13 pravila za disko“. Primerice: „Ne idi u disko sa onima koji do tada nisu imali uspeha s devojkama u sličnim prilikama“, „Ne filozofiraj u disku!“ Ironična, možda za nekog i duhovita mladalaćka načela ponašanja i relacija prema suprotnom polu na takvim mestima, naročito. U ono vreme. Rečju, „didaktičke“ norme koje smo zajedno – u „kooautorstvu“ – pola u šali, pola u zbilji u holu hotela brižljivo formulisali. Za koga? Za nas, za zabavu, za sećanje! Vratismo se odvojeno u Srbiju, ali od tada, od te zime 1983. godine do danas naše veliko i duboko prijateljstvo traje. Uživo, preko pisama, telefonski. Na relaciji Beograd – Kolari – „Kvin Elizabet 2“ – Amerika, Nju Džersi (Raritan). Rođendani, žurke… Zajednički ukusi: Bjelo dugme, Đole Balašević, Kapor (dok je bio Momo, ne i kad je postao „Moma“). Fudbal u dvorištu njegove kuće, ceduljice u pogledu „sastava timova“ ispod tanjira. Dogodovštine, ljubavne zgode i nezgode. Pečenje roštilja u garaži. Slobodan-Sloba-Meki, višestruko talentovan, domišljat a osetljiv. Organizovao je priredbe za decu, režirao pozorišne predstave u Kolarima i Smederevu. Svoj autobiografski rukopis, roman – veli on doslovce – „zaključan je u sefu banke i čeka da jednog dana bude recenziran strane nekoga iz porodice Tomić ko bude završio studije književnosti“. (Što se približava!). Nižu mi se u glavi filmovi i knjige koje smo jedno drugom preporučivali, gledali ili čitali.
U vreme raznih gradskih nestašica punili su mi, ćutke – pri povratku iz Kolara u Beograd – prtljažnik kola raznim namirnicama, uz obaveznu kantu lož ulja. Njegovi Kolari, porodična kuća, uvek lepa, vesela, intelektualna atmosfera, odabrano društvo, neretka prejedanja od preukusne domaće hrane, opel korsa s jednim točkom u jendeku pred njihovom kućom; komšijsko izvlačenje automobila beše bez posledica, čak simpatično.
Meki se oženio jednom diskretnom Mirjanom poreklom iz istoga kraja. Radio kao komercijalista u smederevskom „Dunavu“. Uz sve dileme, otisnuo se na brod devedesetih godina minulog stoleća, na početku besmislenih balkanskih ratova. Njegov lični beg od naslućujuće bede i već nastupele čamotinje provincije koju beše po svemu prerastao – i od bezperspektivnog stežućeg političkog režima Slobodana Miloševića. Postao noćni stjuard na „Kvin Elizabet 2“, proputovao morem više od pola sveta, stekao dragoceno iskustvo i nostalgične oči za zavičajem, roditeljima, rođacima i prijateljima koji su ostali u Srbiji. (Videh „njegov“ moćni kruzer, pretvoren u restoran /!?/, ukotvljen u lisabonskoj luci pre više od jedne decenije.) U međuvremenu mu se rodio sin, Ilija. (Kod davanja detetu baš tog imena, bila je izgleda presudna asocijacija na glasovitog Iliju Milosavljevića – Kolarca!). Nešto docnije, Meki je izdejstvao zelenu kartu, ženu i sina preselio u Ameriku – u Nju Džersi, u Raritan. U „tuđini“ im se rodila i ćerka, Ana. I tamo su moji Melentijevići već skoro trideset godina. Svesrdno se brinuo kao sin jedinac za roditelje koje je često dovodio kod sebe na po više meseci. Ali nije nipošto zaboravio svoje Kolare. Viđao sam se proteklih decenija s njim, i u Kolarima i u Beogradu više puta, sa po nekoliko godina razmaka. Posećivali smo tada neka „stara dobra mesta“: Kalemegdan, jedno parče Konjarnika, „tajnu lokaciju“ u Novom Beogradu, poslastičarnicu u Prizrenskoj…. Evo i jednog indikativnog detalja naše stamene porodične privrženosti. U Ilijinom eseju za upis na američki koledž piše i sledeće:…“da je jednom čika Zoranu, profesoru univerziteta, moj tata bio važniji nego predsednik Republike, jer moj tata je čika Zoranov prijatelj, a predsednici se menjaju….“
Slobodanov vrli otac Ranko – sahranismo ga pre skoro deset godina – izrazito slabovid, no s genijalnim „unutrašnjim okom“. Tih a izuzetno lucidan. Meni veoma naklonjen, uz obostrano veliko uvažavanje. Majka Cica, takođe – požrtvovana, krhka dobrica, pčelica: proslavismo bajno s rođacima i prijateljima – po „pokroviteljstvom“ Mekija, i uz najlepše uspomene – ne tako davno njen 80. rođendan u jednom restoranu u Smederevu. A Sem, kako ga po „amerikanski“ oslovljavaju od milja i s poštovanjem, vredan je i uspešan poslovni čovek, analitičar za platne poreze u firmi od 80 hiljada duša. Prepoznatljiv kao duhovit i preduzimljiv – i od kolega i od komšija i od tamošnjih naših ljudi. Kupio kuću, sredio baštu, svakom članu porodice obezbedio auto (a i oni sve više porodično doprinose!), otplatio kredit, podigao i isškolovao vanserijsku decu za ugled. I za uživanje pod ne tako daleku starost. A Semov čarobni, ozračujući odnos s mojom starijom decom za vreme njihovog kratkog turističkog puta u SAD s obaveznom posetom i svakovrsnim gošćenjem u Melentijevića kući – ostao je za prepričavanje i pamćenje. Uz uzvraćanje s posebnim zadovoljstvom. Nezaboravne su i nizostavne Mekijeve male i velike pažnje i pokloni pri dolasku u Srbiju.
Baš nekako uoči pandemije behu dirljive naše duge ispovesti, prelistavanja proteklih političkih i ličnih događaja u kafanici „Savski mir“ u Kupinovu, na obodu šume kraj reke – pošto sam ga prethodno „kidnapovao“ već na aerodromu pri dolasku u Srbiju i odveo u Srem, blizu Obedske bare. Ne preskačemo u razgovoru ni naša poboljevanja, iskušenja i kolebanja. Dragoceni međusobni saveti i po(r)uke. Razumevanja i kroz ćutanja. Divljenje i ponos oosobito zbog Iljinog briljantnog američkog doktorata, zbog Anine predivne veridbe i mladalačke zrelosti. Da, na delu je nastavak naših nikad pomućenih iskrenih ljudskih veza i kroz prijateljstvo naše dece. Živeli!
„Kod smrti ne smeta to što ona menja budućnost, već što nas ostavlja same sa našim osećanjima“. (Peter Heg, Osećaj gospođice Smile za sneg)
Zoran R. Tomić