Praznik Usekovanija glave Jovana Krstitelja, i dan kada je pre sto godina vladika Nikolaj Velimirović u šabačkoj crkvi govorio o Irodu i Irodijadi, članovi Društva prijatelja Hilandara iz Šapca proveli su u Kolubari. Po sunčanom vremenu prvo su posetili Kaonu, zadužbinu Nemanjića, posavotamnavski manastir iz 14. veka. U manastirskoj crkvi posvećenoj arhengelima Mihailu i Gavrilu, koju je prema predanju podigla Ikonija, sestra Miloša Obilića, Šapčani su prisustvovali liturgiji i celivali delić moštiju sv. Petke Paraskeve.
Iz kaonskog mira krenuli su ka Mionici, varošici u Kolubarskom okrugu. Nakon posete mioničkoj crkvi, podignutoj 1856. godine, zastali su kraj monumentalnog spomenika Živojina Mišića (-1921) i uz stogodišnjicu smrti slavnog srpskog vojvode poklonili se njegovim senima. Nakon predaha, u društvu uglavnom mladih Mioničana okupljenih u kafićima smeštenim na obodu varoškog parka, trideset Šapčana nastavilo je put ka Srtuganiku.
I rodna kuća jednog od najvećih vojnih stratega koje je Srbija imala, ratnika od 1876. do 1918. godine, koji se lovorovim vencem večnosti okitio u Kolubarskoj bici i u proboju Solunskog fronta, šabačke Hilandarce dočekala je okupana suncem. U spomen kompleksu, ograđenom popletenim prošćem, ljubazni domaćin je uz dobrodošlicu već sa kućnog praga rekao da je sa Šapcem u kumovskoj vezi jer mu je kum nastavnik i violinista Dragutin Guta Dobrivojević. Gostima je potom predstavio etnografske i vojno-istorijske eksponate izložene u dve velike sobe u kući, koja pamti 1855. godinu i rođenje Živojina Mišića.
Dok su šabački Hilandarci zagledali kremenjače, nekada poslednju odbranu od turskih zulumćara a danas ukrase koji vise sa zidova, domaćin-kustos znalački je oživeo devetnaestovekovni život struganičkog seljaka. Dozvolio je gostima da zbog fotografisanja „isprobaju prošlost“ i da poput svojih predaka sednu na tronožac, za siniju, i da nad praznim čankom posluže se drvenom kašikom. Pokazao je i zidanu kućnu furunu, koju je nadavno neka devojčica svojoj majci zadivljeno predstavila kao pica-peć. „Eto, bili smo mi Evropa i u 19. veku“, uz osmeh je zaključio domaćin spomen-kompleksa u Struganiku.
Šapčani su potom posetili manastir Ribnicu, i uživali u lepoti Paštrića i mioničkog kraja. Ribnička crkva, posvećena sv. apostolima Petru i Pavlu, zajedno sa školom, spomenik je kulture od velikog značaja. Molitvom je oživela pre nepune četiri godine, 17. decembra 2017, kada je za igumana došao monah Arsenije Jovanović. Dveri svetinje bile su širom otvorene kada su Šapčani stigli, nikoga iz bratstva nisu videli ni sreli, a i suvenirnica je radila po principu samousluženja i hrišćanskog poštenja. Nakon paljenja sveća za zdravlje živih i duše upokojenih, i razgledanja velikog manastirskog kompleksa, radoznali šabački Hilandarci prešli su viseći most preko rečice koja protiče kraj manastira.
Rečno korito bilo je gotovo bez vode, ali su – na radost posmatrača – ribice plivale i razigravale se. Nakon prelaska presahle reke znatiželjniji stigli su do pećine, kroz koju teče malovodni potok čije dno krasi zelena i neobična širokolisna mahovina. Iz pećine, hladne i sive, izdubljene u vertikalnoj steni sličnoj onoj u kojoj je manastir Ostrog, Šapčane su brzo i bez žaljenja pobegli na sunce.
Novi izlet Društva prijatelja Hilandara, četvrti u 2021. godini, biće održan 9. oktobra.
Šabački Hilandarci posetiće tada Mali Zvornik i podzemni grad Karađorđevića, manastir Raču, Sunčanu reku, Perućac i rečicu Vrelo, čija je dužina 365 metara.
Rana gora, visoravan na zapadnim i jugozapadnim padinama Suvobora, bila je novo odredište šabačkih Hilandaraca. Smeštena na tromeđi Mionice, Ljiga i Gornjeg Milanovca, u istoriju je ušla 13. maja 1941. kada je pukovnik Dragoljub Draža Mihailović tu stvorio Glavni štab Jugoslovenske vojske u otadžbini i započeo borbu protiv nemačkog okupatora i, po mnogima, podigao „treći srpski ustanak“. U velikom memorijalnom kompleksu, površine 2,20 hektara, nalaze se tri značajna objekta: crkva je podignuta 1995. godine, monumentalni spomenik je dar članova Srpskog pokreta obnove iz zemlje i inostranstva, a Memorijalni centar „Ravna gora“ prostire se na dva nivoa. U parternom prostoru memorijala, čija je površina 1.500 kvadrata, postavljena je izložba u kojoj su Čiča-Dražina voštana figura, stotine fotografija i spiskovi sa imenima 55.000 četnika koje su nakon rata komunisti pobili.
U svojevrsnoj ravnogorskoj „nektopoli“ nalaze se i borci Mačvanskog korpusa, Gorski štab 85, čiji je komandant bio kapetan I klase Stanimir M. Vasić. Uz njega su vojni komandant Mačvanskog sreza kapetan Nikola Ignjatović, komandant I i II mačvanske brigade, kapetan Nikola Sokić i poručnik Vladan Sinđić, pa i šef propagande za Mačvu kapetan Slobodan M. Isaković. Vredna muzejska postavka otvorena je 9. maja 2010. godine, uz 65. godišnjicu pobede nad fašizmom. Memorijalni centar „Ravna gora“ podignut je i održava se dobrovoljnim prilozima članova SPO, a čitav kompleks je londonski „Fejdon“ uvrstio u „Atlas savremene arhitekture sveta“.
Iz ravnogorskog memorijala Jugoslovenske vojske u otadžbini Šapčani su se uputili u idilično etno-selo Koštunići, pretvoreno u Turističko rekreativni centar „Momčilo Čeković“. Smešteno je uz veštačko jezero, koje je na Čemernici nastalo pregrađivanjem planinskog potoka. Čačanima, Mioničanima i brojnim ljubiteljima sesokog turizma, to svojevrsno „protočno“ jezero već godinama uspešno zamenjuje more. Kažu da svakog leta nekoliko hiljada posetilaca u njemu pronalazi spas od žege, a nekolicinu kupača i Šapčani su zatekli mada su stigli u popodnevnim satima.
Koštunići su 108 kilometara udaljeni od Šapca, a na najlepši način spajaju sadašnjost sa prošlošću. Osim spa-centra u izgradnji, imaju Dom kulture „Živojin Mišić“ a u njemu galeriju, muzej i salu za seminare. Imaju i Muzej „Kod dva Božidara“, Petrovića i Prodanovića. Prvi Božidar je profesor Ahitektonskog fakulteta, drugi je slikar i profesor na Fakultetu likovne umetnosti, a oba su se zdušno borila za preporod srpskog sela. Imaju Koštuničani i Muzej nesvakidašnjih poklona, Muzej rakije, Muzej pivnicu, pa i Milošev konak, istovetan onom u kneževoj rodnoj Gornjoj Crnući. Seoce na ustalasanom pobrđu Suvobora, dakle, kulturnih sadržaja ima poput oveće varošice pa ne čudi što su ponosni kada im kažu: „Niti manjeg sela, niti više muzeja“.
Najstarije srpsko etno-selo Koštunići, pre četvrt veka bukvalno stvoreno na livadi, Šapčani su ostavili nakon obeda u autentičnoj suvoborskoj kući iz druge polovine 19. veka. Praćeni suncem na zalasku i Suvoborom, Maljenom i Povlenom na horizontu, krenuli su novim putem za Takovo, a jedva bacivši pogled na Takovske grmove izašli su na auto-put „Miloš Veliki“. Za nepuna dva sata stigli su u Šabac, a viđeno i doživljeno zauvek će pamtiti.
Živana Vojinović
Naslovna fotografija: Ispred rodne kuće Živojina Mišića