ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLJE
Po nekim informacijama u Srbiji postoji oko 2.200 medija. Ovaj podatak, na prvi pogled, može da zavara i da nekog neupućenog prevari da pomisli da je sloboda medija u Srbiji na zavidnom nivou. Međutim, u praksi to izgleda potpuno drugačije. Veliki broj ovih medija u svom radu nema ni „i“ od informisanja nego su ih registovala neka lica bliska vlasti sa namerom da unesu haos u medijsku scenu Srbije ali i da pokupe ozbiljan deo novca koji se u Srbiji izdvaja za „projektno sufinansiranje medijskih sadržaja u javnom interesu“. Ali i da „reketiraju“ neke firme i na taj način „maznu neku laku lovu“. Da dopune kućni budžet.
Ne postoji mogućnost da se na pravi način isprati šta sve ovi mediji rade i objavljuju, jer ih ima previše, ali ako uzmete, po principu slučajnog uzorka, i pogledate neke sadržaje videćete da su oni, uglavno, „prepisivački“ i da tu nema mnogo ličnog rada i truda ali novca očito ima. Takođe, može se primetiti da danima pa i mesecima nema objave ni jednog medijskog sadržaja sve dok se neki konkurs ne objavi.
Ono što je zajedničko za mnoge od njih je i činjenica da više liče na oglasnu tablu vladajuće partije nego na informativno glasilo.
Država i lokalne samouprave, pošteno gledano, izdvajaju ogromna sredstva za medije ali nažalost to nije doprinelo poboljšanju informisanje u Srbiji.
Što se tiče Šapca, od promene vlasti 2020. godine, grad Jevrema Luke, Vinavera i naših potomaka utonuo je u potpuni mrak i medijski je neprepoznatljiv. Iako grad za medije izdvaja preko trideset miliona, na ovaj ili onaj način, građani od toga ne vide ni sena.
Gašenjem Televizije Šabac ugašeno je mnogo toga što nam je, u informisanju, služilo na ponos. Druga televizija koja još obitava na medijskoj sceni ne može se više nazvati televizijom nego nekim vidom „pojačanim“ društvenim mrežama zato što je medijski sadržaj koji objavljuju uglavno prepisivački i odnosi se isključivo na aktivnosti predsednika, Vlade ili visokih državnih funkcionera koje se već vrte po svim medijima. Više na ovom mediju nema debata, okruglih stolova niti informacija o „(ne)funkcionisanju“ grada ni problema koje građani imaju. Iako love za podršku ovog medija ima na pretek.
Što se štampanih medija tiče Šabac je spao na jedan ipo medij koji su potpuno dva različita univerzuma. Kad neko, za dvadeset godina bude hteo da istraži šta se u Šapcu dešavalo dvadeseteh godina ovog veka i kad u biblioteci uzme ove novine, verujem, ništa mu jasno biti neće. Jer danas, u Šapcu, kako stvari stoje najveće interesovanje vlada za čituljama i da se sazna ko je umro. Možda je informacija da smo još uvek živi važnija od toga kako živimo.
Tako ispada da mediji u Srbiji služe da nas nateraju da ne verujemo onom što nam oči vide ni onom što nam uši čuju već onima koji vladaju. Oni znaju sve i to najbolje.
Ivan Kovačević
