Trenutni studentski protesti u Srbiji nisu samo reakcija na jednu tragediju – oni su odraz dubokog nezadovoljstva načinom na koji se u ovoj zemlji upravlja odgovornošću, pravdom i istinom. Posle urušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je stradalo 15 osoba, studenti su prvi stali na noge i rekli „Dosta!“. Zahtevi su im jasni – odgovornost, pravda i sistemska promena. Ali, kao i toliko puta ranije, od njih se mnogo očekuje, a malo podrške dobijaju.
Ovo nije novi fenomen. Kada studenti izađu na ulice, odmah postaju simbol borbe, generacija od koje se očekuje da „stvori bolje sutra“. Od njih se zahteva da budu hrabri, odlučni, nepokolebljivi. Njihovi protesti moraju biti besprekorno organizovani, njihovi zahtevi moraju biti savršeno artikulisani, njihova borba mora biti čista, nepristrasna, nepogrešiva. Ali kada zatraže podršku, reakcije su daleko hladnije – „ništa se neće promeniti“, „mladi su naivni“, „nemaju oni rešenja“.
Taj nesklad između očekivanja i podrške vidljiv je i sada. Studenti blokiraju fakultete, saobraćajnice, okupljaju se ispred državnih institucija, pokušavaju da probude društvo. Umesto masovne podrške, dobijaju kritike da su „izmanipulisani“, da „ne znaju šta rade“ ili, što je možda najopasnije, da je njihov protest besmislen jer „ništa ne mogu promeniti“.
Istovremeno, suočavaju se sa pritiscima. Napadnuti su u Novom Sadu, njihovi zahtevi se ignorišu, a mediji bliski vlasti pokušavaju da ih diskredituju. Ipak, nisu sami. Uz njih su stali profesori, umetnici, radnici, pa čak i poljoprivrednici. Ova solidarnost pokazuje da je svest o nužnosti promena živa, ali i da je za pravi pomak potrebno više od simpatisanja – potrebno je aktivno učešće.
Studenti ne mogu i ne treba da sami nose teret promena. Oni su katalizator, pokretač, ali ne i jedini borci. Ako želimo bolje društvo, ne možemo ih prepustiti ni stihiji, ni institucijama koje ih ignorišu. Umesto da ih gledamo kao naivne ili neposlušne, treba da ih vidimo kao ono što jesu – mlade ljude koji odbijaju da pristanu na nepravdu.
Podrška ne znači samo izlazak na ulice. Znači pružanje prostora u medijima, preispitivanje sopstvenih predrasuda, razgovore o zahtevima koje iznose, pritisak na institucije da reaguju. Jer ako ih ostavimo same, ako ih posmatramo sa distance kao neku „mladalačku buru“, šta to govori o nama?
Ako studenti veruju da mogu nešto promeniti, šta nas sprečava da verujemo u njih? Ako oni uprkos svemu izlaze na ulice, šta nas sprečava da budemo uz njih? Ako ne podržimo ovu borbu, šta ćemo reći kada nas pitaju – gde ste bili kada su mladi pokušavali da naprave bolju budućnost?
Jovica Radović