Povodom stavova univerzitetskog profesora i ustavnog sudije dr Vladana Petrova
„Grdna je nevolja kada nam pojedini policajci postanu kriminalci, neki javni tužioci samozvane sudije, određene nominalne sudije – biznismeni, izvesni profesori prava – politikanti, a mnogi političari – šibicari“. (Z. R. T.)
U Srbiji već poduže traje, tačnije trpimo „redovno vanredno“ stanje. No, najpre da raščivijamo da li su prethodni navodnici prikladni. Jesu – kad citirate nečiji iskaz. Nisu – ako analizirate višegodišnju društvenu situaciju u Srbiji. Jesu – ako uzmete u obzir da je vanredno stanje u zemlji bilo zvanično proglašavano (tako, zbog ubistva premijera Đinđića, kao i usled koronavirusne bolesti, Kovida-19), a da trenutno nije formalno na snazi, te ga samo faktički upodobljavate s njim. No, finesa je u kvalifikativu „redovno“. Naime, kovanica „redovno (a) vanredno“ – sastavljena od antipoda – može se shvatiti i sa znatnom dozom cinizma: da je takozvano redovno vanredno stanje standardna domaća pojava, bezmalo višegodišnji maltene neprekinuti pravni i politički proces, fenomen koji odslikava turbulentnost ovdašnjih zbivanja, a ujedno je i njegova posledica. Ukratko, redovno vanredno stanje (RVS) znači da su sveukupne prilike u Srbiji okrenute naopako, naglavačke, da su već poduže nenormalne i neizvesne, izvan ustaljenog, odgovarajućeg logičnog, predvidivog civilizacijskog koloseka.
Dr Zoran R. Tomić, aktivni redovni profesor Pravnog fakukteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef tamošnje Katedre za javno pravo, raniji član Saveznog pravnog saveta, Visokog saveta sudstva i Pravnog saveta predsednika Republike (inače, rođeni Šapčanin!).
Dakle, stvar je jasna i umnogome žalosna: RVS predstavlja ogromni i višekratni namerni iskorak iz ustavnih okvira: bezočno ignorisanje i gaženje Ustava, naročito načela podele vlasti i jednakopravnosti ljudi, osnovnih sloboda i prava građana među kojima posebno prava na jednaku pravnu zaštitu i pravično suđenje, slobodu medija i drugo. RVS u Srbiji je „dugo ime“ za samovolju vlastodrž(a)ca, za pravnu nesigurnost, nesakcionisano fizičko i psihičko državno i nedržavno nasilje, korupciju i ostali kriminal, paralelno sa ubrzanim osiromašenjem ogromne većine stanovništva, osobito za simulaciju vladavine prava i stabilnih institucija, partijski prožetih i kontrolisanih. A o sve surovijem, čas brutalnom, čas latentnom odronjavanju tragične kosovske zbilje od Srbije – kojem obilato kumuju, pored međunarodnih faktora, i ovdašnji arhiglavari! – da i ne zborim.
Rečju, RVS je sinonim za duboku poremećenost državnog i društvenog života, njegovu drastičnu neuređenost i neorganizovanost, za cvetanje sive ekonomije, tajnih finansijskih tokova i tome slično. Za spolja pritešnjenu a unutar sebe razbucanu političku zajednicu/“zajednicu“ koja naglo propada u biološkom, nacionalnom, političkom, ekonomskom, moralnom smislu….
Da li ovdašnji narod, građani Srbije skicirano bagatelisanje pravnih i moralnih normi mentalitetski uzimaju „zdravo za gotovo“, ili ipak – ne, pitanje je, pored ostalog, njihove/naše opšte i pravne kulture, ne manje psihologije mase. Ako vlast ne haje previše za pravo, zašto bi se na njega – kopirajući moćnike, mutatis mutandis– skrupulozno obazirao „običan svet“? Zebem da mnogi upravo tako rezonuju. S druge strane, ima ne malo onih – i sve ih je više! – koji se sa navedenim nakaradnostima, populističkim obmanama i lažima, nipošto ne mire.
Tako dolazimo do legalnog i legitimnog prava na protest (bez navodnika!), povezano sa slobodom misli, savesti i uverenja (član 43. Ustava), slobodom mišljenja i izražavanja (član 46), kao i slobodom mirnog javnog okupljanja (član 54). Pa se – kao aktivni prestonički univerzitetski profesor prava, ali i kao građanin! – već godinama unazad pitam „kako iz postojećeg môra neprava izaći suv i neslan“?! (Pred sopstvo, pred studente, pred javnost.) Ima li strogo legalne staze, normativnog izlaza iz te neprozirno zlokobne močvare neregularnosti? I da li u tom zagušljivom polu-tečnom lelujajućem prostranstvu biti/ostati pokunjen i uplašen, podanički, poslušno zagnjuren, da ne kažem udavljen – ili, nasuprot, udobno udomljen??! Odgovor na obe upitne alternative je – odlučno ne! Nadalje – naručeno ili ne, svejedno! – licemerno je arogantno javno konstatovati, s neke deklarativno visoke državne, političke/partiske pozicije, odnosno određenog ušuškanog, kobajagi metastručnog položaja, da je ta nesrećna mračna voda slatka i suva!? A dobrano nije! Šta više, smatrati je čak tobože zdravom i čistom, iako je uistinu mutna i teško zatrovana. Dok se, povrh toga, aktuelno nadvila ozbiljna pretnja da će nam se – iskopavanjem litijuma – i zemlja i voda i vazduh, nepovratno još više opasno zagaditi.
Redovni profesor Beogradskog pravnog fakulteta, istovremeno sudija Ustavnog suda Srbije i član Venecijanske komisije dr Vladan Petrov, upućuje nam, možda i ih i samo prenosi iz zdanja sa „Venca nobelovca“ – dve par excellence političke poruke (nota bene!): 1) Ignorisanje narečenih protesta od strane državnog i partijskog vrha i 2) doslednu primenu pravnih sankcija prema protestantima u cilju „prevencije imovine i prava drugih“ (sic!). Dakle, jednostavno rečeno – omalovažavanje i zastrašivanje građana! A time se ubrzano uvećava rizik od opsadnog stanja u društvu. Pritom je pravo na svakdašnji, uravnotežen, pristojan, slobodan i persperktivan život upravo cilj tog rastućeg narodnog (a ne samo opozicionog!) protesta, kao pretposlednje sredstvo da se povrati individualno i kolektivno dostojanstvo u Srbiji.
S prethodnim u vezi, veoma je problematičan i stav gore pomenutog javnog delatnika da je osnovna težnja opozicionih političara uspostavljanje i održavanje nekakvog „redovnog vanrednog stanja“ u kojem institucije ne funkcionišu – navodno, „jer ne rade po pravilima koja su oni zamislili“. Pa se onda, prema istom gledištu, protest ili, kako kolega Petrov veli, „takozvani protest“ – svodi na „izgovor političara koji nemaju politiku“, iz čega on izvodi zaključak da se time zloupotrebljava ustavna sloboda javnog okupljanja (sic!). E, vala – što je mnogo, mnogo je! Uostalom, kako se privilegovana lica iz krila jurističkih izvitoperilaca uopšte i usuđuju da tvrde da neki markirani „drugi“ – njima svekoliko nesrodni, s nepravdom svesno sučeljeni, njome opkoljeni – zloupotrebljavaju određenu ustavnu normu, i tô baš oni kojima su brojna temeljna prava inače flagrantno narušena?
Sve u svemu, ko negira ortodoksno demokratsko ustavno pravo – ujedno i ustaljeni međunarodni standard – na nenasilne javne proteste, na pragu je da aktivira legitimnu kapislu opšte građanske neposlušnosti, najposle i da izazove opravdanu pobunu protiv trajajućeg bezakonja.
„Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznanju prava, to je ljudska dužnost najsvetija“. (Petar Petrović Njegoš)
- S. Veliki Njegoš se upokojio pre tačno 173 godine, 31. oktobra 1851.
