Rijaliti Srbija
Eh, kada bi sve ljudske delatnosti bile kao one sportske sve bi bilo lakše i za razumevanje i za reagovanje u praksi u datim okolnostima i postojećoj realnosti. Evo na primer, kada je fudbalska reprezentacija Srbije zabeležila nulu na semaforu i izgubila od Albanije i upisala nula bodova na tabeli svoje grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo iduće godine to je dovelo do, koliko do juče, nezamislive ostavke selektora Dragana Stojkovića Ćacija jer takav neuspeh, bruka i sramota, se ne mogu sakriti, poraz je poraz i nikakva mrsomuđenja ga ne mogu pretvoriti u pobedu.
Za razliku od sporta koji je vrlo egzaktan politika je široko polje gde ono što se priča i što se radi i što pokazuje konačan rezultat ne moraju da imaju bilo kakve veze. Mi ovde imamo na delu jednu razbojničku bandu na vlasti, predsednika države koji nije baš u vinklu i opoziciju koja više to nije nego što jeste i uglavnom apatične i na bilo kakve promene nespremne građane. Ali, na režimskim medijima teče med i mleko, živimo u „zlatnom dobu“, sve je bajno i sjajno iako nam naše oči govore drugačije. Cene svega skaču kao Španovićka u najboljim danima, plate i penzije kaskaju, investicije padaju kao i standard svakodnevno, zbog spoljne politike „našeg mudrog rukovodstva“ koja znači sedenje na svim stolicama u svetu i „prijateljima“ i na Istoku i na Zapadu došli smo u situaciju da su jednoj od naših najvažnijih firmi (NIS) uvedene sankcije zbog ruskog vlasništva pa se suočavamo sa krizom naftnih derivata kao 90-ih godina prošlog veka čega se stariji stanovnici zemlje Srbije dobro sećaju iako bi to kao i mnoge druge ružne stvari iz tog perioda najrađe zaboravili, znači od lošeg ka gorem, na semaforu je nula kao vrata a mi slušamo Vođu kako se hvali kolosalnim uspesima svoje politike i svog rada tokom 13 godina vladavine i što je najzanimljivije te i takve laži mu prolaze kod priličnog broja građana, kod publike sa jevtinijim ulaznicama na tu prevarantsku, staroradikalsku, cirkusku predstavu kojoj se ne nazire kraj.
S druge strane, protekle nedelje smo saznali da opozicija u ovoj državi, republici i zemlji koja je nekada znala itekako da prevrne zapravo ne postoji! Svi oni poslanici tzv. opozicionih stranaka koji su prisustvovali sednici kriminalnog srpskog parlamenta i nisu opozicija gore navedenim okupatorima koji ovde vrše vlast već su saučesnici u njihovim mafijaškim rabotama (svaka čast DS i Ćuti koji u tom loše režiranom i odglumljenom komadu ne učestvuju).
Sva njihova priča da je njihovo prisustvo u radu parlamenta neophodno da bi se čulo nešto drugo i drugačije od većine, da bi se slikali na RTS-u jer nemaju drugog prostora ne pije vodu jer to niko ne gleda a oni su samo dekor na toj sceni i treba okupacionoj, naprednoj, ekipi da daju legitimitet i pokažu da je ovde sve normalno, da se izglasavaju zakoni i rade sve one stvari kao i u svim ostalim skupštinama širom sveta.
Međutim, na njihovu žalost nisu svi u ovoj zemlji veverice pa ih na sledećim izborima, kad god oni budu bili, očekuje nula na semaforu, nula poslaničkih mandata što je potpuno u skladu sa njihovim dosadašnjim učinkom. Opoziciona javnost sve nade polaže u „studentsku listu“ koja treba da se pojavi (pojavljuje se) kao neočekivana sila i da reši stvar. Poznato je da nada umire poslednja pa je i u ovom slučaju to u redu iako i tzv. studentska pobuna ili kako je Žvalonja i njegove podguzne muve zovu „obojena revolucija“ na semaforu za sada ima nulu. Igrali su lepo, za publiku, ali još nijedan gol nisu dali.
Ako vlast ne pretera u davanju autogolova teško da će „pobunjenici“ doći do pobede. U svakom slučaju, benzina i gasa će biti do kraja ove godine a u sledećoj „ko živ ko mrtav“ sa sve mogućim republičkim izborima (i predsedničkim?) i završetkom radova za EXPO a to nam je svima najvažnije, zar ne?
Piše: Dragan Karalazić
