SUSRETANJA
Sa ocem Živoradom, majkom Katarinom i bratom Aleksandrom iz Stanića kuće preselio se u tek sagrađenu u današnjoj Ulici Jele Spiridonović Savić, u kojoj i sada živi. Od kratkih pantalona Dragan je rastao u Velikom parku. Osnovac je bio u tri osnovne škole, Vukovoj, Lazinoj i Natinoj, a srednjoškolac u Ekonomskoj. Nakon mature zaposlio se u šabačkom Preduzeću za pristaništa i skladišta „Sidro“. Iz radnog odnosa je vanredno studirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a diplomirao je na odseku geografije novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta i na beogradskoj Višoj ekonomsko-komercijalnoj školi.
U novinarstvo je ukoračio u Vojno-nastavnom centru u Somboru, gde je tokom odsluženja vojnog roka radio u razglasnoj stanici i bio glavni i odgovorni urednik garnizonskog lista „Plavi vesnik“ i dopisnik glasila vazduhoplovaca „Krila armije“. Iz vojske je slao priloge „Glasu Podrinja“, a hiljadu pisama poslao je Slavici, devojci -suđenici. Upoznali su se na kviz-takmičenju Medicinske i Ekonomske škole a venčali nakon vojske, pa su već 53 godine u braku krunisanom sinovima Brankom i Milošem.
Posebno zadovoljsto su mi unuci
– Komotno živim od penzije, jer mi je plata uvek bila dobra. Imao sam sreću da sam bio na dobro plaćenim položajima pa je moja penzija bila među prvih hiljadu u Srbiji. Kada sam penzionisan nedostajalo mi društvo, iako devet godina uopšte nisam išao na godišnji odmor. Dosadu sam lako oterao jer umem da se posvetim svemu što u ruke uzmem. Umem da kuvam, mesim, da pravim kornete. Osim pisanjem, bavim se i pecanjem i stolarijom. Moja supruga kaže da bih bio “Bošnjački” da sam se opredelio za obradu drvata, jer sam sav nameštaj u našoj kući ja napravio. Pecanje mi je razbribriga, a ovoga leta sam uprkos vrućini pecao na Ubu. Igram i šah, ali sa – kompjuterom. Penzionerske dane rado provodim i sa članovima Zavičajnog društva „Prvi srpski ustanak“ iz Mišara i Društva za negovanje istorijskih, kulturnih i sportskih tradicija. Posebno zadovoljstvo su mi unuci, Anja, Tara i Viktor.
Zorkaš je postao čim je skinuo sivo-maslinastu uniformu i titovku, jer se njegovo preduzeće „Sidro“ usidrilo u HI „Zorka“. U šabačkom gigantu radio je kao referent za prodaju cinka, kadmijuma i legura, dok nije prešao u Redakciju lista „Zorka“ gde je prvo bio urednik privredne rubrike pa glavni i odgovorni urednik i šef Informativne službe. Pod okriljem „Glasa Podrinja“ uporedo je uređivao listove radnih kolektiva. Bio je dopisnik i beogradskog „Privrednog pregleda“, jedinog jugoslovenskog privrednog glasila, i deo prve novinarske ekipe Dopisništva TV Beograda u Šapcu.
Dragan Mićić je u beogradske godine ukoračio 1986. i nizao samo uspehe, a u početku bio je radnik – putnik i van kuće „od zore do mrklog mraka“. U „Privrednom pregledu“ uređivao je rubriku za privredu i bio pomoćnik generalnog direktora za marketing i posebne publikacije. Postao je potom zamenik direktora zagrebačkog Poslovnog centra „Privredni vjesnik“, a raspad SFRJ na kratko ga „postavio“ na čelo beogradskog Predstavništva štamparije „Dragan Srnić“. Svakodnevnog putovanja od rodnog grada do prestonice rešio se 1990. godine, kada je stan u Šapcu i vikendicu u Badanji zamenio i u Beograd preselio porodicu.
Samostalni stručni saradnik u Saveznom ministarstvu za informisanje postao je u vreme uvođenja sankcija SRJ, a da bi razbio tadašnju medijsku blokadu organizovao je konferencije za domaće i strane novinare po bolnicama, domovima za stare i humanitarnim ustanovama. Devet meseci je sa „novinarskom četom“ krstario po Srbiji i Crnoj Gori, a rezultat je knjiga „Hipokrat na raspeću“ koja se nalazi u svim ambasadama Srbije u svetu jer je prevedena na engleski jezik.
Iz Palate federacije Mićić se preselio u Hilandarsku ulicu jer je postao šef Dopisničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Imenovan je potom za glavnog i odgovornog urednika Programa 202, a tu radosnu vest primio je u Dečanima na Kosovu i Metohiji. Opet je krenuo iz početka, a svet „nevidljivih ljudi“ učinio je vidljivim jer je radio-stanicu svoje mladosti izveo iz studija i pretvorio je u „radio koji se gleda“. Ali, tek što su nove emisije Dvesta dvojke zaživele i novinarske ekipe se uigrale, premešten je u TANJUG.
Zamenik direktora Nacionalne novinske agencije postao je u najturbulentijem vremenu, kada su – zbog odbijanja Rambujea, NATO bombardovanja, odbrane novinarske profesije i kontradiktornih izveštavanja – sve oči i uši bile uprte u njenih 350 novinara i 40 dopisnika. TANJUG je za 78 dana agresije na našu zemlju objavio 15.600 strana teksta, „svakog dana po jednu knjigu“, a iza svake reči i zapete stajao je Dragan Mićić. Gotovo da nije spavao, krevet mu bio u izmeštenoj redakciji, a on – na svakoj ruševini i rani nanetoj Beogradu, pred Generalštabom, Televizijom, Avalskim tornjem. Pre svih novinarskih ekipa, čak i pre vatrogasaca, stigao je i do pogođene Kineske ambasade. Još su se urušavali Elektronski centar i Biro vojnog atašea, a on je već imao izjavu amdasadora Kine i TANJUG (čitaj – Dragan!) je prvi javio svetu da je „zbog američkih potreba namerno ciljana“ zgrada Ambasade.
Vest o prekidu bombardovanja 9. juna 1999. zatekla ga na terasi napuštene Meksičke ambasede, gde je TANJUG bio sklonjen. Odatle je gledao vojnike u zagrljaju sa narodom i srpske zastave na automobilima i dvotočkašima. Već u septembru je špicom „TANJUG javlja“, pod sloganom „Najbrža vest na 105 zapeta šest“, oglašen početak prvog radio-programa Nacionalne novinske agencije. Usledili su izbori, sumnje u izbornu krađu, 5. oktobar i paljenje Narodne skupštine, a Mićić je bio jedini rukovodilac na najvišem položaju koji tokom petooktobarskih promena nije pobegao iako je upozoren da mu je život ugrožen. Opozicionare je mirno dočekao, a potom i TANJUG- ov 6. oktobar. U Nacionalnoj novinskoj agenciji ostao je do penzije.
Niko u istoriji šabačkog novinarstva nije prošao ono što je prošao Dragan Mićić. Za informisanje domaće i inostrane javnosti o NATO agresiji na SRJ dobio je Godišnju nagradu TANJUG-a, a nosilac je i Medalje zasluga za narod. S pravom kaže da je proživeo više života, ali je posvećenost poslu platio zdravljem. Nakon prve od tri operacije koje je imao, lakar mu rekao da može da tuži državu jer je na poslu ozračen. „Mene moja država nije ozračila, a oni koji jesu nisu mi dostupni“, lakonski je odgovorio. I u razgovoru za „Podrinske novine“ širio je optimizam, iako se oporavljao od treće operacije, a u najtoplijem danu ovoga leta sedeli smo pod kajsijom koja ga pamti i kao dečaka. Pod njom je, reče, napisao sijaset članaka za novine, recenzije mnogih knjiga i scenarije za dva dokumentarna filma, a u penzionerskim danima osmislio osam knjiga i objavio ih kao autorska izdanja.
Živana Vojinović
POTPISI ispod fotografija:
Naslovna fotografija: Dragan Mićić