GLINENI GOLUBOVI
Samo zato što hoće svoj novinarski posao da rade profesionalno, odgovorno, po savesti, ugrožavaju svoju egzistenciju, pa i svoj život i ostaju bespomoćni, bez zaštite, kao „glineni golubovi“, na vetrometini pomračenih umova, uglavno sa društvenih mreža. A šta o tome misli neko ko „jede gorki novinarski hleb“ pitali smo Nenada Kulačina, novinara.
– Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
– Ova vlast i mediji koji je bezrezervo podržavaju, ne znaju za drugačiji rečnik od onoga koji širi mržnju. Ta mržnja kao mržnja i nije najgora stvar, već agresija s kojom iskazuju sve što napišu i izgovoreo onima koji se ne slažu sa mišljenjem vođe. Mi živimo u društvu koje u mnogo podseća na ono što jedan od naših najvećih dramaturga Đorđe Lebović napisao u jednom od svojih dela. Kada su upitli jednog od pristalica Adolfa Hitlera šta bi radio kada bivđa Trećeg rajha saopštio narodu da je dva plus dva jednako pet, on je spremno odgovorio – „Ko sam ja da se protiv vođi“. Vidite, i u takvoj državi se neko protivio, kao što postoje ljudi koji se protive politici neoradikala koji ovu zemlju dovode do bezizlaza Neko je lepo primetio da mi, zahvaljujući ovoj vlasti, u godini imamo više Dana žalosti nego državih praznika. I na sve to, još nas i mrze. Kritiku ne dozvojavaju, svaku slobodno izraženu misao izvrću i primenjuju nameni koju su zamislili.
– Po vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima a ko su izvršioci?
– Ne pravim veliku razliku između vlasti i medija koji je podržavaju. U pitanju je ogroman i dobro uštimovan sistem u kojem svi zavise jedni od drugih, ali se zna čija je prva i poslednja. Poznata je činjenica da se barem jednom nedeljno u zgradi Predsedništva sastaju predsednik države i vlasnici medijskih kompanija Pink i Informer. Na tim sastancima se smišljaju planovi kako hvaliti predsednka, kao i gadosti kojima treba posuti svakoga ko nije sa njima. Najbednije je to što su mediji, ako ih tako možemo nasloviti, stavili sebe u potpunu funkciju propagande. Posednji primer je najgori mogući. Još se nije znalo koliko je mrtvih i ranjenih u Novom Sadu, a Informer i Pink su krenuli da brane vlast i da nametnu temu da ona nije nizašta kriva i da ta prokleta nadstrešna nije bila predmet rekonstrukcije. Svi su međutim videli da je ta nadstrešnica dodatno opterećena u toj „nerekonstrukciji“. Ta sprega vlasti i propagande se najviše vidi u činjeici da su, nekada velike Večernje novosti i Politika, sada postale zidne novine na koje se kače vesti koje je već objavio Informer.
– Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
– Možda njima novinaarke deluju kao najlakše mete, ali su naleteli na zezenut protor. Upravo su novinarke u Srbiji danas najhrabriji deo naše profesije. Moje drage koleginice poput Olje Bećković, Jelene Obućine, Žakline Tatalović, Tamare Skrozza, Danice Vučenić, pamet im pomeraju i umesto da se uhvate u koštac sa njima, vlast ih vređa, nipodaštava, maltretira i omalovažava.
– Koliko napadi na novinare stresno deluju na samog novinara a koliko na njegovu porodicu? Da li su i koliko napadi na novinare otežavajući faktor u radu?
– Napadi na novinare su jeziva stvar. U našoj zelji je ubijeno troje novinara bez da je i jedno o njih dobilo sudski epilog. Zanimljivo je da su se dva od ta tri ubistva dogodila u vreme dok su aktuelni koalicini partneri bili na vlasti. Što je još gore, Slavko Ćuruvija je ubijen kada je ministar informisanja bio sadašnji pedsednik države. Nemam nikakvu dilemu da bi nas vlast i sada ubijala da nema neku vrstu kočnice u glavi, jer je Srbija ipak kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Bez obzira na to, plašim se da je u Srbiji veoma moguće izgubiti život kao novinar. Ono što oekuje pre toga, jeste hapšenje novinara kada novi Krivični zakon stupi na snagu. Da se, međutim, vratim na pitanje. Mi novinari nemamo taj čip racionalnosti u glavi. Mi idemo glavom i perom tamo gde mnogi ne bi išli nekim manje cenjenim delovima tela. Takva nam je priroda posla. Nas svi ti napadi čine stabinijim i odlučnijim. Ono na šta nismo spremni jeste patnja i strah koje zbog bavljenja našeg posla osećaju naši najbliži, naše porodice. U nekoliko navrata sam imao neprijatne situacije, čak i sa nekim dragim ljudima, gde su mi kao dobronamerno govorili da preuveličavam, da me neće niko i da su sve to gluposti. Taj osećaj nerazumevanja okoline za ono što ti se dešava je poražavjuća.
– Gde su i šta rade institucije?
– Institucije su naš najveći problem. Uvek se nasmejem kada se setim da je tužilaštvo odbacilo pretnju Aleksandra Šapića da bi mi iščupao srce kada bi me sreo na ulici, ali je prihvatilo njegovu tužbu da sam ga uvredio zato što sam rekao da su ga krpili. Sa time se ne možeš boriti. Kada nemaš institucije, poraz je neminovan. Sud i tužilaštvo su jedine institucije kojima mi možemo da se obratimo za silne pretnje i uvrede. Ne znam ni sam više koliko sam desetina pretnji prijavio. Sramota me je što na te pretnje reaguju međunarodne organizacije i sada već čuveni PEN, a ne institucije moje zemlje. I biće sve gore, jer ova država nije pokazala ni zrno spremnosti da razgovara o našim problemima. Kada nama novinarima prete, odmah kao protiv teg koriste predsednika Srbije i šta sve njemu pišu i govore. Mi novinari nismo političari, mi radimo svoj posao, najbolje što znamo i umemo. Ne mogu ja da se stavim u isti koš sa predsednikom. Njemu kada neko preti, doduše, odmah počinioca uhvate. Naši predmeti uglavno završe u dubokoj prašine arhive naših života.
– Solidarnost kolega, uglavno, izostaje. Zašto?
– Solidarnost jednostavno ne postoji. Zašto, ne znam. Sećam se da sam za svaku situaciju u kojoj su u Šapcu novinari bili u problemu lično prišao svakome od njih i pružio podršku, porazgovarao, pokušao da pomognem. Od toliko novinara sa kojima sam radio u ovom gradu, jedan jedini kolega, odnosno koleginica me je pozvala, pitala kako smo i ponudila da pomogne. Niko više. Plašim se da smo podeljeni u rovove i da niko ne želi da izgubi konfor u kome živi. Šta će mu to da tamo neke kolege pominje i da se zalaže za nešto. Novinarstvo je najlepša profesija, ali su je novinari upropastili. Najviše zato što su pristali da se predaju, prodaju i da to što su novinari, barem im tako piše na legitimaciji, zloupotrebljavaju za druge poslove. Svi smo krivi, ali se snažno zalažem da svako ko se ne pridržava kodeksa novinara ne bi smeo novinarstvom više da se bavi.
