Fingirana zaštita državne tužiteljke
U novijoj istoriji u Šapcu još nisu zabeležene tako brutalne pretnje novinarima kao što je to učinjeno nedavno uredniku „Podrinskih“ Ivanu Kovačeviću. Ovde se otvoreno preti metkom, znači ubitačnim oružjem, a na državnim organima je da istraže ne samo ovaj slučaj već i mnoge druge. Bilo je i zamagljenih pretnji novinarki N1 Jeleni Zorić za slučaj Jovanjica, i to od advokata optuženog, novinaru portala Nova rs. Vojislavu Milovančeviću, od kojih neke i pretnje smrću, a bilo je i pretnji novinarima Danasa, N1 i Nova rs. I sve se to događa u jeku Parlamentarne skupštine Saveta Evrope gde je ukazano, pored ostalog, na ograničavanje slobode medija, napada na novinare i finansijske istrage kojoj su podvrgnute nevladine organizacije i aktivisti za ljudska prava u Srbiji. Prethodno je, verovatno i prvi put za ovih nekoliko godina, u javnost izašla i državna tužiteljka Zagorka Dolovac koja je naredila da se tužilaštva prioritetno i urgentno bave zaštitom novinara. Međutim, ovo je Srbija, i iz prakse je vidljivo da se nastavlja po starom. Ma koliko se naprednjačka vlast upinjala da pokaže prevashodnost evropskim integracijama i dalje je na delu radikalski otklon prema Evropi. Uostalom, političko i mentalno zagađenje započelo je dolaskom Vojislava Šešelja u Srbiji, početkom devedestih godina. Njegov najbolji učenik Aleksandar Vučić dokazao se pretnjom „da će sto muslimana stradati za jednog Srbina“, a ostaće upamćen po drakonskim kaznama medijima 1998. i 1999. godine kao ministar informisanja. Tada je podneto čak 69 tužbi i naplaćene kazne od po 300.000 i više dinara. Upravo u medijskoj sferi, koja bi trebala da bude pokazatelj demokratičnosti društva, vidi se skandalozan učinak jednog predsednika države, istog tog Aleksandra Vučića, samo dve decenije kasnije. Najviše građana Srbije informiše se preko televizije, oko 60 odsto, i , gle, one najgledanije sa nacionalnom frekvencijom izrazito navijaju za Vučića i SNS, a skrivajući brojne malverzacije i kriminalna dela vlasti. Čak ni javni servisi, koje plaćaju svi građani a odnedavno i sa 295 dinara mesečno, su propagandna mašina režima, ne držeći se Ustava i zakona da su dužni da objektivno, pravovremeno i celovito informišu građane. Svega oko sedam odsto građana infomriše se preko štampanih medija, a tu ubeldjivo vode tabloidi ne samo sa propagandnim već i pornografskim sadržajima, a Informer, Srpski telegraf i Alo oko hiljadu puta godišnje prekrše Kodeks novinara. Preostali deo stanovništa, a to je oko trećine, informiše se preko društvenih mreža, gde je praktično sve dozvoljeno. Nezadrživu poplavu lažnih vesti i svega nakaradnog izazvao je plaćeni koprus SNS botova. Pominje se oko tri hiljade takvih koji zagađuju javnu sferu, a mnogi to rade ucenjeni za svoje radno mesto ili nešto slično. To je primećeno gde treba, i vlasnici mreža povukli su oko osam hiljada naloga, uglavnom lažnih profila. U takvoj medijskoj atmosferi, pojačana ogromnim uticajem rijaliti programa, koja umogome utiče i na javno mnjenje, ne može se očekivati civilizacijski i kulturološki boljitak. Uzalud je i donošenje Medijske strategije, koja sadrži evropske standarde, kad vlast i dalje sve čini protiv retkih preostalih profesionalnih medija. Naravno, tu je i uticaj opšte kulture i obrazovanja, kad oko deset odsto stanovništva nema osnovnu školu ili je čak totalno nepismena. Nažalost, i onaj najveći deo populacije sa srednjim obrazovanjem potpao je pod taj uticaj primitovnosti, i kao da u školi nisu učili šta je to, na primer, komentar. A radi se o jednom ozbiljnom misaonom činu, gde bi trebalo poznavati određenu materiju i dati suvislu ličnu ocenu. Ovako pljušte navijačke i primitivne jezičke konstrukcije, i vrlo često i psovke i pretnje. Dobrano u tome tome učestvuje i predsednik države, koji bi trebalo da bude oličenje pristojnosti i očuvanja državnog jedinstva. Toga nažalost nema, a njegovi trabanti i jurišnici se svim silama upinju da ga nadmaše u blaćenju, uvredama, pretnjama onih koji imaju drugačije mišljenje. A kao rezultanta ostao je primer paljenja kuće novinara iz Grocke Milana Jovanovića, gde su i pucali na njega i suprugu, a on je prinuđen da i posle više od dve godine bez sudskog okončanja, vrati se kao pogorelac. A odavno su ostali nerešeni slučajevi ubistava Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije, doduše doneta je presuda ali je već osporena, kao i ubistvo Milana Pantića u Jagodini. U Srbiji novinari i novinarstvo očigledno nisu društveno prihvaćeni kao svest i savest društva, ono što bi trebalo da budu po svojoj vokaciji. To je već jedno veliko pitanje: Za kim zvono zvoni?!
D.Eraković
