Glineni golubovi
Kako na stanje u medijima gledaju građani razgovarali smo sa Dragicom Dragom Janković, penzionerkom po zanimanju a pesnikinjom po vokaciji.
Govor mržnje potiče još iz komunističkih vremena koja su ostavila duboke korene na naše društvo. Rat je učinio svoje i raspirio vihor mržnje i ljudi u nemaštini i u jadu trpe i ćute. Jedina svetlost, su novinari, književnici, glumci koji drže luču slobode i pravde u ovoj zemlji. Oni svakodnevno trpe pretnje, pritiske i laži o sebi, trpe „smrtne presude“, naročito na društvenim mrežama, koje donose naprednjaci kao sudije i tužioci i presudioci. Pritisak je toliko veliki da novinari ne mogu svojim krilima da se razmahnu da raznesu istinu celome svetu. Ovo što je kod nas, u Srbiji, ovo nema nigde.
U ovoj zemlji institucije, malte ne, ne funkcionišu, postoje samo na papiru. Ni jedna institucija ne radi svoj posao. Novinari nemaju, ni pero od krila ptice, zaštitite od tih institucija. Oni su stvarno ostavljeni, kao ptica na grani, da se bore sa perom i olovkom i da na papiru izliju i jad, veliki jad srpskog naroda koji nas je snašao. Nema zaštite, nema sunca za novinare ali oni se, od Boga nadareni, sami bore za svetla naših života da nam svima osvetle put istine da bar znamo gde živimo i šta da radimo.
Nažalost, novinarke su više izložene pretnjama i ponižavanju jer muškarci iz vladajuće partije smatraju da su žene prepuštena same sebi i da su slabiji pol, po njima, a ja se sa tim ne slažem. I zato su žene mnogo više izložene napadima, pretnjama i pritiscima jer se smatra da nema ko da ih zaštiti. Žene, novinarke, su prinuđene da same sebe štite i traže pomoć kolega muškaraca. Novinari se solidarišu, ali samo oni koji nisu na platnom spisku i pod kontrolom vlasti, i sami se brane i štite ali ne odustaju jer nam svakog dana svanjuje, preko njih, nova zora, sunce slobode. Zato neću nikad izgubiti nadu da ćemo dočekati da nas obasja to predugo čekano sunce slobode baš zahvaljujući novinarima, izvešačima prave istine i pravde gospoda Boga.
