GLINENI GOLUBOVI
Novinar je, pre svega, odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. Tu odgovornost ne sme da podredi interesima drugih, a posebno interesima izdavača, vlade i drugih državnih organa. Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja.
Novinar treba da izvesti urednika ukoliko se njegovi lični, ekonomski, politički i drugi interesi prepliću sa profesionalnim dužnostima.
Novinarska profesija nespojiva je sa širenjem bilo koje vrste: polnih, rodnih, etničkih, rasnih, socijalnih, ili verskih stereotipa. Predrasude koje novinari privatno imaju, ne smeju da budu emitovane/objavljene ni u kakvom kontekstu, ni otvoreno, ni prikriveno.
Nedopustivo je kolokvijalno, pogrdno i neprecizno nazivanje određene grupe.
U izveštajima o krivičnim delima, nacionalna, rasna, verska, ideološka i politička pripadnost, kao i seksualno opredeljenje, socijalni i bračni status osumnjičenih lica ili žrtava, pominju se samo u slučaju kada su opredeljenja, pripadnost ili status u neposrednoj vezi s vrstom i prirodom počinjenog krivičnog dela – piše u Kodeksu novinara Srbije.
Međutim u praksi to je potpuno drugačije. U polarizovanom društvu kakvo je naše podele su vidljive u svakom segmentu društva. Ali, kako stvari stoje najuočljivije su u medijima. Vlast je uspela da skoro u potpunosti uspostavi kontrolu nad medijima i tako anulira sve ono što piše u prvom pasusu ovog teksta. Uspostavljanje „prisnih“ odnosa sa vlasnicima medija, koji su se iz ličnih a naročito materijalnih interesa odrkli osnovnih principa novinarske profesije, stavili su izveštavanje tih medija pod potpunu kontrolu čime su novinara izgubili osnovni smisao svog posla i postali samo puki izvršioci u objavljivanju informacija koje su u interesu vlasti. To je naročito izraženo u lokalnim medijima čije izveštavanje je apsolutno neprofesionalno ali je zato finansijski veoma isplativo.
Ali zato onaj manji deo medija i novinara koji su odbili „ponudu vlasti koja se ne odbija“ trpe sve moguće pritiske, pretnje i uvrede bez nade da će ih neko zaštititi. A šta o svemu ovome misli neko ko je advokat a uz to se bavi i politikom pitali smo Aleksandru Memedović Gligić, advokaticu, članicu gradskog odbora SRCE Šabac.
Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
Već deceniju u našoj državi Srbiji ne postoji nezavisno i nepristrasno novinarstvo. Konstantan pritisak i degradacija značaja javnog informisanja uz pružanje selektivnih informacija, kontrola novinara šta će, na koji način napisati ili izveštavati sa lica mesta i u kom obimu su doveli do toga da ljudi i kada nešto čitaju se zapitaju da li je to tačna i proverena informacija. Sa druge strane, televizije i novinari koji ne trpe pritiske su uz vladajuću partiju i izveštavaju kako im oni nalože, a za to imaju jako veliki medijski prostor.
Za šta su se školovali novinari, za koju profesiju?
Da u svakom trenutku trpe kritiku kada pokušaju da javno postave određena pitanja, ili se proveravaju tekstovi pre javnog nastupanja određenih političara u emisijama.
Govor mržnje je učinio svoje, medijski mrak je davno nastupio!
Po vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima, a ko su izvršioci?
Govor mržnje je plasiran od strane vladajuće strukture i moćnika iz senke, koji diktiraju način na koji će novinari biti tretirani u ovoj državi a na čelu je vođa sa jasnim i konkretnim uputstvima.
Da li su novinarke ranjivije i lakša meta?
Žene su uvek bile nežniji pol. Ne bih se u potpunosti složila da su „lakša“ meta, sistem im je nametnuo takav položaj. Novinarke u Srbji su u većini slučajeva doživele neki vid nasilja, ipak su još hrabrije nastavile da rade svoj posao. Sistem radi na njihovoj degradaciji i konstantnog isticanja nežnijeg pola i nesposobnosti da kao i muškarci obavljaju svoj posao.
Gde su i šta rade institucije?
Pre nekoliko decenija postojao je sistem koji je bio poštovan u narodu. Danas ne postoji. Institucije su podbacile. U njima danas se zapošljavaju „botovi“ iz vladajuće partije, neznalice u svom poslu, neobrazovani sa novostečenim diplomama preko noći su postali šefovi starim radnicima koji ostaju u zapećku da slušaju naloge i iste izvršavaju bez postavljanja ikakvih pitanja jer će zbog toga biti prekoreni! Institucije su degradirane kao nosioci znanja i značaja, ključan segment države koji je urušen uz parolu što manje škole to veća pozicija!
