Živimo u vremenu kada se najdublja ljudska traganja ne dešavaju više samo u tišini hrama ili samoći manastirskog konaka, već i, što je meni posebno zanimljivo, na ekranima. Prelazimo prstom preko ikonica aplikacija kao nekada preko brojanice, slušamo propoved u teretani, delimo molitvene citate kao što smo nekada delili hleb. Da li to znači da je vera izgubila svoje lice? Ili da se, kao i uvek, prilagođava putevima kojima čovek hoda (a putevi čovekovi su, izgleda, čudniji nego Gospodnji)?
Ono što se danas naziva „digitalna duhovnost“ nije ništa drugo, čini mi se, nego pokušaj da čovek, i u svetu preopterećenom brzinom, informacijama i glasovima, ne izgubi sopstveni unutrašnji glas. Ponekad taj glas čuje u podkastu nekog sveštenika koga nikada nije sreo, ponekad u ikoni koju gleda preko ekrana, ponekad u kasnom noćnom ćaskanju sa nepoznatim vernikom na forumu. Nije to uvek dubina, da se razumemo, ali nije ni laž. Ponekad je to jedina sveća koja gori u mraku njegovog dana.
Uzroci te digitalne duhovnosti su mnogi. Tempo života koji guši susret sa drugim, udaljenost od hramova, usamljenost, ali i iskrena potreba za Bogom koji ne prestaje da se javlja tamo gde ga traže. Neki su se u Crkvu vratili upravo zato što su je prvo našli u nekom video-svedočenju ili stihovima na Instagramu. Svet je postao digitalni Vavilon, što je vrlo precizan opis trenutnog stanja, ali u njemu se, kao i nekada u Vavilonu, može roditi i pokajanje.
Motivi koji nas vode ka toj vrsti duhovnosti nisu uvek svesni. Ponekad tražimo odgovor, a dobijemo iluziju. Ali ponekad i u toj iluziji pronađemo nešto stvarno. Recimo reč koja nas umiri, lik koji nas podseti da nismo sami, molitvu koja nas probudi. To, svakako, nije Liturgija, ali itekako može biti put do nje.
Vidovi digitalne duhovnosti su sve raznovrsniji: aplikacije za molitvu i post, podkasti monaha i teologa, digitalni misionari koji svedoče na jeziku TikTok-a i Reels-a. Može zvučati površno, a često to i jeste. Ali može biti i prozor. Kao i svako novo sredstvo, i ovo zavisi od duha u kojem se koristi.
Posledice su dvostruke. Sa jedne strane, vera postaje dostupnija, bliža ljudima koji je nikada ne bi tražili u tradicionalnom obliku. Sa druge strane, preti opasnost da ona postane brza, lajkovima merena uteha, izgubljena u buci onoga što je samo naizgled „duhovno“. Površnost, komercijalizacija, zamena za realno, sve su to opasnosti koje valja prepoznati. I ukazati na njih.
Ipak, verujem da digitalna duhovnost nije kraj. Nije ni spasenje, naravno. Ona je poziv. Verovatno i iskušenje. Kao i sve što čovek dotakne, i ona može biti izvor svetlosti, ali samo ako u njoj prepoznamo lice drugoga, lice živoga Boga, a ne samo svoj odraz.
Prema tome, možda je vreme da prestanemo da postavljamo pitanje: da li je ovo prava duhovnost? Možda je bolje da pitamo: može li ovo da me vodi ka Bogu? Ako može, onda je vredno pažnje, truda i preobražaja. Jer putevi Gospodnji do čoveka, do njegovog srca, su različiti (čudni).
Jovica Radović
