Verovatno ste i vi bar jednom čuli da se neko ponaša kao “noj koji gura glavu u pesak”.
Osuđujuće i na neki poseban način, meni duhovito.
Prema dostupnim saznanjima, veliki rimski mislilac, pisac i naučnik-prirodnjak, Plinije Stariji (23 – 79. n.e.), u svom životnom delu, Naturalis Historia (Poznavanje prirode), zapisao je i sačuvao veliki broj znanja svoga vremena. Među njima je i priča kako nojevi zamišljaju da guranjem glave u grmlje njihovo celo telo postaje nevidljivo. I tako se osećaju sigurnije. Kako Plinije, po njihovom svedočenju, nigde ne spominje pesak, već grmlje, istoričari su zaključili da je taj izvorni zapis samo temelj besmislice koja se ubrzo proširila čitavom Evropom.
Prošlo je skoro dve hiljade godina od inicijalne priče, a njeni odjeci i dalje traju. Psihološki i sociološki aspekti su joj svevremeni, rekao bih isto toliko i filozofski i moralni. Izreka je prevedena i aktuelna na govornim područjima svih dominantnih svetskih jezika, a i mnogih drugih. Za respekt i razmišljanje.
Slično tom noju, mnogo ih je, ili mnoga nas je, koji, želeći da se osećamo bolje i sigurnije, ne čitamo novine, ne gledamo televiziju, koliko god je moguće izbegavamo bilo kakve izvore neprijatnih i neželjenih informacija.
Velimo da smo mnogo puta prevareni i već umorni. A svet ostaje na mlađima.
I kada smo mi onog petog oktobra…, a šesti se nije desio.
Ovi mlađi možda ne znaju ni o čemu mi to pričamo, a ni zašto.
Razumeti i opravdati, ili ne?
Da li je reč samo o opravdanom i poželjnom, prirodnom odbrambenom mehanizmu, ili o bežanju od nečega čemu se možemo suprotstaviti, pa i od lične odgovornosti za nešto učinjeno ili neučinjeno?
Mislim da kanap koji svojom dužinom određuje ljudsku mudrost kraći od odgovora na postavljeno pitanje. Tanka je nit koja razdvaja ove dve suprotstavljene pozicije; danas ispravan stav, već sutra je možda pogrešan, i obrnuto.
Panta rei.