„Prozor u koga nikad nije pogledao vozeći se tramvajem popodne ili s večera, već samo ujutru, danas se promjenio: s njega je obrisana prašina, a kao da je i malo odškrinut“ (Pavao Pavličić, Tramvajska priča, iz knjige Dobri duh Zagreba)
Jedne večeri, početkom 80. godina 20. veka nešto posle deset sati uveče u njegovm beogradskom stanu se oglasio telefon. Javio se mlad ženski glas, tražila je njega. Zašto nije u te već kasne sate, uz izvinjenje, prekinuo vezu, zamolio da se javi sutra? Nije znao s kim priča, nije se predstavila – no započela je da govori odnegovano i lepo, glas joj je bio tako mek, milozvučan. A on u to vreme nije imao devojku. Ona je pokazivala svakom svojom rečenicom da štošta zna o njemu. (Čak i on beše zaboravio poneke detalje sopstvene biografije.) Podsetila ga je da mu je dres, kopačke i originalnu kožnu fudbalsku loptu onomad davno poklonio Šapčanin, legendarni trener „Partizana“ i omladinske reprezentacije Jugoslavije Stevan-Ćele Vilotić, veliki prijatelj njegovog oca. Pa ga je „preslišavala“ o njegovim nekdašnjim dragim profesorima muzike iz Šapca: Jeleni i Josipu Mezeiu, Vladimiru Krastavčeviću, Dari Knežević i Branku Đurkoviću, inače diregentu evropski proslavljenog hora „66 devojaka“. Od njegovih profesora iz gimnazije spominjala je s poštovanjem Živka Komanovića, Dobrila Aranitovića, Dragišu Marsenića, Radovana Dimitrića, Milenu Jovanović, Milisava Lazića. Pričali su i o zajednički omiljenim filmovima: od Kazablanke, preko Dvanaest žigosanih i Vinetua, do urnebesnih komedija Džeri Luisa. A od ljubavnih „pokretnih slika“ posebno im je oboma bila romantična Devojka koju sam volelo (The Way We Were, režisera Sidnija Polaka iz 1973. godine, s Robertom Redfordom i Barbarom Strejsend). Nije joj bilo nepoznato ni da se on divi Šopenu, Šumanu i Listu, manje Bahu, Betovenu i Mocartu. Da mu je nezaboravna pozorišna predstava Prljave ruke u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, s Ljubom Tadićem i Mihajlom-Mišom Janketićem, kao i Audijencija i vernisaž, Ateljea 212, a u Šabačkom narodnom pozorištu – Idealni muž Oskara Vajlda s Nađom Rodić i Radetom Mihajlovićem. Da je obožavalac Kundere, Crnjanskog i Disa. Da mu je pre mnogo godina nuđena majušna „uloga“ (statiste) u filmu „Partizani“ Stoleta Jankovića koji se snimao u Šapcu i okolini (pa je odbio ponudu „jer je u /i/ to vreme imao mnogo da uči“). Da su ga od pevača naročito dirali u dušu francuski šansonjeri, ali i Bulat Okudžava i Leo Martin – ništa manje Ivo Robić, Frenk Sinatra, Din Martin. Odakle je sve to „pokupila“? Kopkalo ga je silno. A teme su im bile i putovanja, o ljubav, o prijateljstvo. Ona reče i da mu njeno ime – Dragana – ne bi ništa otkrilo o njoj. I nije. O sebi jedva da mu je išta saopštila. Da stanuju u istom delu grada, da ih povezuje tramvajska pruga koja „teče“ tik uz prozor njene sobe, da studira fiziku. Već bi se bio zabrinuo ako bi prošlo više od tri dana a da mu se nije javila. Znala je gde je rođen, ko su i šta su mu roditelji. Da mu prva čiteljica beše Olga Filipović, da mu se najranija ljubav zvala Vesna a da mu je najbolji drug u detinjstvu bio Miša Jugović. Takođe, podsetila ga je da je prvu desetku na fakiltetu dobio iz Rimskog prava kod uglednog i strogog profesora Dragomira Stojčevića. Da je njegovu generaciju svojim predavanjima iz Sociologije osobito šarmirao profesor Miroslav Pečujlić. Odakle joj sve tô? (Na neku tajnu državnu službu i sopstveni dosije kod nje tada nije ni pomišljao.) Pri svemu tome, Dragana od njega nije zahtevala ništa: sâm je pristajao na čavrljanje s njom po par sati, otprilike od 22h uveče do ponoći, pa i duže. Nije bila nametljiva, besedila je zavodljivo, koketno. I smejala se s vremena na vreme, malo slatko, malo gorko.
Onda su se na njegovu inicijativu najzad sreli. Kada ju je ugledao na ulici, na mestu koje su naznačili – poznavši je po beretki na glavi i knjizi pod miškom, znakovi koje su prethodno dogovorili – shvatio je da je nikada pre toga nije video. Popili su kafu u restoranu Bled, zatim gotovo ćutke otišli kod njega „da slušaju ploče“. Od tada je dolazila, po pravilu uveče – par puta nedeljno, i češće – i ostajala s njim u stanu do jutra, narednih nekoliko meseci. Deo čarolije vremenom nestade. A izgledala je neupadljivo, preskromno. No, beše kulturna, zanimljiva, fina, u svemu uredna. Koža joj je bila mlečno bela i nežna kao kod bebe. Nasuprot, kosa – vrana kao šumska noć bez mesečine. Mesečina su bile njene oči, svetle, pronicljive. Dragana mu priznade je da je mnogo dana i sedmica – možda čak i jednu celu godinu – „potrošila“ da ga što bolje „na daljinu“ upozna. Da joj je dugo najbolja drugarica bila devojka koja je njega – još od početka srednje škole – odlično poznavala, s njim se neko vreme i viđala. I, najzad ona mu se poveri: priželjkivala je da postane deo njegovog života, zaštićena i voljena. Bila je usamljena, neshvaćena – slično kao i on. No, tô ipak ne beše dovoljno za nešto više, za nešto duže između njih. Na koncu, ostala je jedino ova – čini mu se i danas – neobična, intrigantna priča.
„Ujutru, nosim svoju glavu ulicom. Ne obazirem se. Niko se ne obazire“ (Mihajlo Pantić, Suviše vremena za nevažne stavri /melodrama/, iz knjige Novobeogradske priče).
Zoran R. Tomić