Penzija i izlazak iz penzije: Miloš Prokić, taksista
Već godinama, svakog dana, od tri časa posle ponoći do sedam časova ujutro Miloš Prokić preuzima svoju taksi šihtu. Nema gužvi, grad je potpuno utihnuo, i to mu potpuno odgovara. Prethodno leže u devet sati uveče, posle odspavanih sati sledi ritual, pijenje kafe, i na posao. A mušterije su sasvim drugačije, imaju neka svoja retka posla ili obavezu. I dok mnogi jedva čekaju da odu u penziju Miloš Prokić se vratio iz penzije da bi ponovo radio. Sve je počelo 2008. godine, nakon 31 godine staža, i mučnih događaja u “Zorki – Zaštiti bilja” do konačnog stečaja. Prokić uzima otpremninu, i kupuje vozilo za taksiranje. Srećna okolnost što je tada broj taksi vozila u Šapcu sa 80 povećan na 120. Nisu ovi krajevi poznati po horizontalnoj i vertikalnoj pokretljivosti stanovnika, kao što je to na primer u Americi gde znatan deo radnog stanovništva promeni i po deset zanimanja i po nekoliko saveznih država. Nakon završene Tehničke škole u Šapcu i Vojske, Prokić se zapošljava na brodu, uglavnom ploveći Mediteranom. Kako kaže, u Šapcu kao mašinski tehničar ne bi mogao nigde ni džakove da nosi. Nakon toga radi u Obrenovcu, i srećom da su u to vreme formirali orkestar KUD “Zorka”. Pošto je svirao klarinet u “Abraševiću”, to mu je bila odskočna daska i da se zaposli u “Zaštitu bilja” preko umetničke sekcije. No, nakon privatizacije najstarije “Zorkine” fabrike, radnici su ponižavani, upućivani da pleve luk ili da kopaju kromnpir kod gazde, Prokić napušta “Zorku”, iako mu je dugovano petnaestak plata. Posao taksiste odgovarao mu je zato što je voleo vožnju, i prvih nekoliko godina radio je i po 12 pa i 14 časova dnevno. Prijao mu je takav ritam rada, umeo da komunicira sa građanima, tako da je u svom imeniku imao i više od 500 klijenata. Za njih uvek je bio spreman, i kad niko od taksista ne vozi. Rado je prihvatio numerisanje taksi vozila, dobio “jedinicu”, i na taj način se uvelo dosta reda u ovu podosta haotičnu službu. Bio je među osnivačima tri taksi udruženja: “Čivija“, “Naš taksi”, “Novi taksi”, i Šabac je bio prepoznatljiv da se nije naplaćivao polazak i da se vodilo računa da se građani ne oštete. Nakon pet godina odlaže volan, dve godine prima umanjenu nadoknadu od Službe za zapošljavanje, da bi i zvanično otišao u penziju. No, nekako mu mirovina nije odgovarala i 2016. godine, prilikom povećanja broja taksi vozila sa 120 na 150 ponovo kreće na redovna taksi zaduženja. I nije se pokajao, to ga održava vitalnim, odgovornim, i kako kaže:“ U vožnji i radu uživa“. Napominje da se u evropskim zemljama produžava radni vek jer se i životni vek produžio, i da je važno imati svoju misiju u životu. To je za njega više od hobija, zadovoljstvo, i pokazatelj preduzetničkog duha. Vidno je, na primer, da u Srbiji, i ne samo u Srbiji, nedostaju vozači da ih se sve više povlače iz penzije da bi radili. Dok čovek može i zna da radi ono što treba, to ga i održava i nosi dalje. Nekako se privatan sektor pokaza vitalniji, i imaju tu privilegiju da mogu da nastave da rade.
