Moja generacija -Mini feljton (4)
Noćas sam pohodio svoju mladost, koja je slavila punoletstvo. Nije me prepoznala. Niti pitala ko sam, šta sam i odlakle sam. Mladost kao mladost, nije joj to ni bilo važno. Nisam joj se ni ja predstavio, da se ne bi na smrt prepala kad bih joj rekao da je to ona, kakva će biti u budućnosti. Mlada, bezbrižna, srećna i presrećna bila je u svom siromaškom sobičku, u kućici u dnu dvorišta, gde su ona i njeni, to jest moji roditelji, radnici, živeli kao podstanari. Roditelji nisu bili tu, da ne smetaju otišli su kod rođaka na spavanje. I da su bili tu, ne bi me i oni prepoznali, niti bi im bilo važno ko sam, šta sam i odakle sam. Navikli su da mi dolaze i stari i mladi sa svih strana, da slušaju rnr hitove iz moje nadaleko čuvene kolekcije ploča. Niti bih im se ja predstavio, da sam to ja, iz Budućnosti, u kojoj su oni uveliko Mrtvi.
I tako, moja mladost i ja raspalili smo u slavljenje punoletstva, a pristigli su i mnogi moji drugari, na vespama ili pešake, sami ili s curama, s poklonima i bez poklona, mladi, zdravi i veseli, među njima i članovi prve postavke šabačkog benda Čivije. Ni oni me nisu pitali ko sam, šta sam, odakle sam, važno je da sam tu, s njima, zbog rnr hitova iz šezdesetih i proslave mog punoletstva. Nisam se ni njima predstavio, da sam iz Budućnosti, u kojoj su svi oni uveliko Matorci, i da su mnogi od njih otišli Bogu Na Istinu. I tako, slušali smo rnr hitove iz šezdesetih iz moje kolekcije, sa starog gramofona, u sobičku bez televizora, kompjutera i mobilnog, tada ih nije ni bilo niti se znalo da će ih biti. Pušili smo nekakvu krdžu, pili pivo i jeli sendviče koje je pripremila moja mati. Uz moju mladost bila je i moja mlada cura. Ni ona nije pitala ko sam, šta sam, odlakle sam, niti bih rekao da je ne prestravim pričom da sam iz Budućnosti u kojoj je i ona uveliko stara, s mnogo godina iza i sa sve manje ispred, i da se, zbog katarakte, lumbaga i proširenih vena, jedva kreće čak i uz pomoć štapa. Povremeno bi me pogledala svojim krupnim zejtinastim očima, i nasmešila bi mi se. U podstanarskom kućerku mojih roditelja nije bilo klozeta, tada se nije znalo za wc šolje, lavaboe i kade. Momci su pišali i rigali s praga, uz crno brdo uglja. A cure desetak metara dalje, iza kućerka, u nužniku čučavcu. Došao je i čas mog Punoletstva, raspalilo se u čestitanje, uz grljenje i ljubljenje i ponovo U duvku, cirk, igranje, smeh i pevanje. S vremena na vreme, uzvikom ’Čovek! Kako to gordo zvuči!, oglasio bi se Mile Filozof, opčinjen ovim skupom iskrenog drugarstva i iskrene ljubavi. Nisam smeo da mu kažem da će u Budućnosti totalno odlepiti, ići će ulicama i vikati: ’Čujete li vi mene? Čovek! Kako to jadno zvuči! Izbori! Ratovi! Virusi! A svi smo u prolazu. Danas jesi, sutra nisi. Kad si mlad, sadašnjost ti kao večnost. Kad ostariš, i sadašnjost i prošlost samo su tren, bez budućnosti. I nisam smeo da mu kažem da će ga jedne noći, u Velikom Parku, NN počinioci prebiti na mrtvo ime i prezime. Pred zoru, društvo se razišlo. Ostala je moja mladost sa svojom curom, izvalili su se na ležaj, zagrlili i vatarili i u tom vatarenju, siti i napiti, srećni i presrećni, zaspali. Zaspao sam i ja. U podne, probudio sam se u mojoj sadašnjici, kraj radijatora i mog kompjutera. Pala mi beretka, pale naočare, ispalo zubalo. Moja draga spavala je gluva kao top i hrkala kao da u snu reže drva. A na Youtube treštao je anarho bend The Who i pesma ’’My generation’’. Mobilni je pištao, stizale su mi rođendanske čestitke za ulazak u Lepe Godine, u osmu deceniju, od mog starog preživelog, i od novog fejs društva. A u ruci su mi bile crno-bele fotke mene iz moje mladosti koja nije prohujala jedino u mom foto albumu, kog sam razgledao noćas, kad sam, uz pivo i duvku pohodio svoju mladost.
Kraj
