Na protestu su stajali mladi. Naša deca.
Na podlakticama — markeri.
Broj telefona roditelja (mama, tata) na jednoj ruci. Krvna grupa na drugoj.
Nije to bio heroizam za slike i naslovne strane.
Bio je to tihi krik.
Svest da, ako krene po zlu, možda neće stići da kažu sve što treba.
Gledao sam ih i vratio se kroz vreme.
Pre dvadeset pet godina, kad sam bio njihovih godina, i mi smo stajali. Na granici. U rovovima. Pod nebom koje je preretko bilo naše. Gledali smo u one što dolaze spolja — što imaju lice, ime, zastavu. Znali smo gde je linija fronta, znali smo šta branimo.
Oni večeras stoje u sred grada. Bez linije. Bez fronta.
Njihov neprijatelj nema lice. Nema uniformu. Ne dolazi spolja. Dolazi iznutra — iz sistema koji bi trebalo da ih štiti, a spreman je da ih prelomi preko kolena ako zatraže ono što im pripada.
U jednom trenutku, čuo sam devojku kako tiho govori drugom redaru:
„Ako krene gužva, ti idi prvi — ti si lakši.“
Smešila se, ali u očima nije bilo straha. Bila je to samo brutalna svest o tome gde su i zašto su tu.
I taj prizor boli više nego sve što sam video. Jer kad dete napiše broj majke na ruku, to nije politika. Nije ideologija. To je instinkt. To je krik čoveka koji zna da država ne stoji iza njega. Da je ovde — sam.
A mi? Moja generacija? Mi (stariji, odrasli) smo valjda trebali da budemo njihov zid. Njihova tampon zona. Ali život nas je razbacao — po privatnim ratovima, po kreditima, po strahu da izgubimo i to malo što imamo. Naučili su nas da gledamo svoje dvorište i ćutimo.
I sad gledamo njih kako stoje.
Ne zato što veruju u vođe ili u velike promene. Veruju jedni u druge. Stoje zato što neće da dozvole da se zlo normalizuje. Da im budućnost postane nešto što treba da se preživljava. Stoje jer znaju da je ovo njihovo vreme.
Zato sam bio tamo. Ne da vičem. Ne da se nadam nečem velikom sutra. Bio sam tamo da znaju da nisu sami. Da ne gledaju u nas kao u generaciju koja će samo da slegne ramenima.
I biću ponovo. Jer njihova borba je i naša.
Jer, ako ih sada pustimo same, možda sledeći put neće pisati brojeve na rukama.
Jer neće imati kome da se jave.
Jovica Radović
