Jovana Pantić, glumica
Najveća radost za mladog glumca je kada dobije šansu da iskaže svoj talenat u punom sjaju, a upravo takva prilika pružila se Jovani Pantić na „daskama koje život znače“, pred šabačkom publikom, u ulozi poznate kontroverzne špijunke i zavodnice Margaret Zele. Predstava „Mata Hari“ svoju premijeru imala je u okviru revije „Šabačko pozorište- Tetar na pravom putu“, a aplauzi i oduševljenje publike potvrda su da je višemesečni rad, sa pauzama, urodio plodom i da se u glavnoj roli mlada glumica, koja je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta, odlično snašla i pokazala da joj je mesto na sceni.
Da dočara neobičnu ženu koja u borbi za ljubav, porodicu i mir, postaje simbol fatalnosti, pripremala se uz punu podršku ansambla i rediteljke Snežane Udicki, dok je za usavršavanje scenskog pokreta, koji u predstavi igra značajnu ulogu, bio zadužen Petar Pjer Rajković.
-Svi znamo ko je Mata Hari, ali tokom rada na predstavi, nisam želela da gledam bilo kakav film u vezi sa njom, plašeći se da me ne odvuče na pogrešnu stranu u stvaranju njenog lika. Želela sam da je predstavim onako kako sam je doživela čitajući tekst koji sam dobila, koji mi je mnogo pomogao da osetim kakva je ona zapravo. Svidelo mi se što je prikazana, ne samo kao kontroverzna špijunka, već i kao borbena žena i majka, koja je spremna na sve za ljubav i dete, što je čini veoma privlačnom i moćnom. Imala sam veliku podršku rediteljke i kolega u duo scenama, dok mi je koreograf Pjer Rajković pomogao da savladam plesne pokrete. Iako ples mnogo volim, jer sam još kao mala imala svoju plesnu školu, sa ovom vrstom plesa do tog trenutka nisam imala dodirnih tačaka, ali verujem da će, kroz izvođenja, taj segment predstave sve bolje izgledati- kaže Pantićeva i dodaje da „Mata Hari“ otvara mnoga pitanja, između ostalih i ono večno- o položaju žene nekad i sad.
-Svedoci smo da je i danas mnogo više zastupljeno fizičko i psihičko nasilje nad ženama, da su žene i dalje na neki način potčinjene i da je još uvek malo tih žena koje imaju smelosti i hrabrosti da izađu iz takvih veza i izbore se za svoju slobodu- ističe mlada glumica, koja je na sceni Šabačkog pozorišta nastupila i kao deo ansambla dečije novogodišnje predstave „Jedan mali sničak“, kao i sa diplomskom predstavom, duo dramom „Bečka stolica“, sa kolegom Mihajlom Jovanovićem.
Komad, za koji se nada da će se još izvoditi, predstavlja dvoje ljudi koji, tek kada se zatvore u mali prostor, bez telefona, interneta i drugih modernih tehnologija, shvataju koliko se u stvari ne poznaju. Predstava otvara stalnu dilemu koliko su nam prednosti, a koliko štete, donele moderne tehnologije i koliko je stvarno potrebno vremena da nekog zaista upoznamo onakvog kakav jeste, bez korišćenja društvenih mreža i iluzija koje postoje u virtuelnom svetu.
Ljubav prema glumačkom pozivu Pantićeva je otkrila još u drugom razredu osnovne škole, kada je pripremala recitaciju. Iste godine, Ljubiša Barović i Slobodan Petranović Šarac otvorili su školu glume, gde je prošla audiciju i postala stalni član „Veselog majmunčeta“ sve do odlaska na fakultet.
-To je bio najlepši period mog života. Beskrajno sam zahvalna Ljubiši Baroviću i Slobodanu Petranoviću Šarcu što su mi usadili ljubav prema glumi, iako sam tokom godina uviđala svu težinu tog posla, najviše zbog loše materijalne situacije glumaca i manjka posla- objašnjava.
Odlazak na FDU, nakon položenog prijemnog ispita iz prvog pokušaja i život u prestonici Srbije doneli su veliki preokret u njenom životu, ali i raspršivanje iluzija o nekim ljudima.
-Srećom, profesor Pele je imao sličan pristup radu kao Barović i Šarac, tako da je sve što su oni primenjivali deset godina tokom boravka u „Majmunčetu“, samo nastavljeno na fakultetu u ozbiljnijem obliku. Istovremeno, tek na studijama sam počela da otkrivam prava lica nekih ljudi koje smatramo velikim glumcima, a zapravo su u isto vreme mali ljudi. Ipak, ni ta početna razočarenja nisu me navela na pomisao da treba da odustanem od glumačkog poziva i nijednog trenutka nisam bila obeshrabrena. Mislim da na ovom svetu ne postoji ništa što bi moglo da me odvrati od glume- ističe i kaže da sve predstave koje gleda iz publike posmatra kao prosečan gledalac, te da joj je bitno samo da li veruje ili ne onome što glumac pokaže na sceni.
Zanimljivo je da se i sama već tri godine uspešno bavi pedagoškim radom, kroz školicu glume za decu „Čarobnjaci“ u OŠ „Stojan Novaković“ na Letnjikovcu i od nedavno, i u OŠ „Nikolaj Velimirović“.
-Radim sa đacima od prvog do osmog razreda, pravimo dečije predstave i radimo vežbice prilagođene njihovom uzrastu. Gostujemo na festivalima u Šapcu, gde osvajamo i nagrade, a organizujem i javne časove za roditelje, kako bih ih upoznala sa našim radom. Taj posao me ispunjava i zaista je lepo raditi sa decom, ako to iskreno volite- podvlači i priznaje da joj je u svemu velika podrška sin Maksim, koji, iako ima samo dve i po godine, pretenduje da u budućnosti bude ozbiljna pozorišna publika.
Istovremeno, njegova ljubav joj je neiscrpni izvor pokretačke energije u svemu što radi.
-Maksim zaista obožava pozorište, stalno ga dovodim na dečije predstave i uvek je neverovatno miran i pažljiv. Već sada voli da recituje pesmice u vrtiću, imitira, i mislim da će jednog dana on i njegovi drugari biti prava šabačka, dečija, pozorišna publika, koja nam je i te kako potrebna. Verujem da decu treba usmeravati ka tome i da nam treba mnogo više dečijih predstava- smatra.
Svesna je da je mladom glumcu danas teško, budući da je veliki broj fakulteta i škola glume, a tržište malo, nedovoljno da svi barem malo budu zastupljeni. Uverena je i da svako ima neki svoj kvalitet i jedinstvenost, ali i da se, nažalost, ne pruža svima prilika da se iskažu, jer su kastinzi neretko zatvorenog tipa, a uloge već unapred dodeljene. Ipak, to je ne obeshrabruje.
-Mlada sam, pa me još uvek drži entuzijazam, dovoljan da, iako znam da je teško, gajim nadu da će biti bolje. Verujem da odgovornost prema poslu, ozbiljnost, prirodnost i lični pečat u pristupu i radu, uz izraženu intuitivnost, kad- tad budu prepoznati. Dugo sam čekala i na predstavu „Mata Hari“, ali su mi pozitivni komentari i podrška koju sam dobila nakon premijere podstrek da sam na dobrom putu- zaključuje i dodaje da joj je želja da se, iako Šabačko pozorište važi za jedno od najboljih, u budućnosti okuša i u prestonici, pred beogradskom publikom.
Dragana Dimitrijević