Filip Milovanović, mladi talentovani rukometaš koji je sa samo 16 godina postao značajan deo tima Plavih
Trenutno najmlađi igrač “Metaloplastike”, šesnaestogodišnji Filip Milovanović, iz nedelje u nedelju iznenađuje na terenu. Ekipa trenera Veselina Vukovića, kako i sam voli da istakne, je veoma mlada, ali “Plastičari” zadaju ozbiljne udarce rivalima i u domaćem i regionalnom takmičenju. Svoju minutažu i priliku za dokazivanjem dobio je mladi Filip Milovanović. O trenutnim uspesima, planovima za budućnost ali i o tome da li je nekada sanjao da će sa svega 16 godina zaigrati za prvi tim “Metaloplastike”, on govori za “Podrinske” novine.
Zašto i kada si krenuo da treniraš rukomet?
Rukomet sam krenuo da treniram sasvim slučajno. Kada sam imao sedam godina razmišljao sam šta ću trenirati. Bilo je svakakvih sportova ali rukomet nije bio u opticaju, do dana kad nas je učiteljica izvela u školsko dvorište da vidimo promotere iz “Metaloplastike”. Oni su pokazivali osnovne elemente rukometne igre, meni se to svidelo i zajedno sa roditeljima doneo sam odluku da treniram rukomet. Posle par dana otac me je odveo na prvi trening kod trenera Vladimira Jelesića, i tako je sve krenulo.
Kada si počeo da treniraš u školi rukometa, da li si sanjao da ćeš biti deo prvog tima?
Počeo sam da treniram zato što mi se sport svideo na prvi pogled i da bih upoznao nove drugare. Sve je to za mene na početku bila igra, dok nisu počela takmičenja. U tom trenutku nam se promenio i trener, nas je preuzeo Željko Jokić, trener koji je mene i moju ekipu naučio dosta toga o rukometu kao sportu. Dosta nam je pomogao u trenutku kada moramo da se prebacimo iz dečje igre u pravi sport. Posle njega sam počeo da radim sa trenerom Miodragom Kažićem, sa kojim sam do sada najduže sarađivao i sa kojim još sarađujem i u drugoj i u prvoj ekipi „Metaloplastike“. Svakako nisam razmišljao o tome da ću sa 16 godina biti deo prve ekipe velike „Metaloplastike“.
Osećaj je nezamisliv. Kada shvatim kakva su sve imena nekada igrala za „Metaloplastiku“ i šta je sve ona osvojila nije mi svejedno. Svakako da emocije rade, da je trema prisutna pre svake utakmice, ali ja nekako uspevam da to potisnem sa prvim žviždukom sudije i trudim se da na terenu maksimalno vratim treneru i ekipi za ukazano poverenje.
Kao trenutno najmlađi, kako opisuješ svoj odnos sa trenerom i ekipom?
Pa kao najmlađi član ekipe, prvo moram da istaknem da se uopšte ne osećam tako. Svoj odnos sa ekipom i trenerom smatram odličnim. Svi su tu kada treba nešto da mi se pomogne, objasni, zaštitnički su nastrojeni prema meni, nikada mi ne zameraju neke greške, već se svi trude da mi na svaki način olakšaju. Naravno i ja uvek stojim na raspolaganju ekipi i treneru, u svakom trenutku dajem svoj maksimum, bilo na treningu ili na utakmici. Svima sam beskrajno zahvalan na podršci, a posebno na tome što mi je pružena prilika da pored ozbiljnog trenera i ozbiljnih igrača napredujem na pravi način.
Kakav je osećaj igrati SEHA ligu u čuvenoj hali „Zorka?
To stvarno ne mogu da opišem, SEHA liga je do pre dve godine za mene bila samo daleka misao i ništa više. A sad sam došao u tu situaciju da sa 16 godina imam mogućnost da u njoj iskoristim šansu, da se u njoj takmičim sa vrhunskim ekipama i zabijam golove protiv njih u čuvenoj hali „Zorka“. Hala „Zorka“ je hram rukometa i tu ne možete da se ne osećate prijatno. Jedino što trenutno kvari čar igranja u hali „Zorka“ je ova trenutna situacija sa kovidom, zbog koje navijači ne mogu da nas podrže.
Koje svoje uspehe izdvajaš, šta ti ostaje u sećanju?
Ja sam još mlad igrač i ja nemam mnogo uspeha i poteza. U sećanju će mi sigurno ostati drugo mesto na državnom prvenstvu mlađih kategorija 2019. godine u Vrbasu, a ove godine imamo još jednu šansu da taj rezultat popravimo i posle više od 30 godina u Šabac donesemo titulu državnog prvaka u mlađim kategorijama. Pored toga u sećanju će mi ostati moje debitovanje sa prvom ekipom u Arkus ligi i naravno u SEHA ligi, kao i postizanje prvih golova u oba takmičenja. Pored toga moram dodati i svoj prvi trofej sa pionirskom Reprezentacijom Srbije, i osvojeno prvo mesto na Kupu Karpata u Rumuniji.
Da li svoju karijeru u budućnosti vidiš u Šapcu ili u nekom inostranom klubu?
Još sa mlad i svoju karijeru svakako još dugo vidim u „Metaloplastici“. Naravno, voleo bih da se ostvarim i kao internacionalac u nekom Evropskom klubu, voleo bih da zaigram i za A selekciju moje države ali rano je da sada razmišljam o tome, još je dug put treniranja i igre ispred mene, da bi se sve to ostvarilo.
Đorđe Mijailović