Nikola Geratović za „Podrinske“

U potpunosti smo se posvetili cveću

Poslednje tri godine Nikola Geratović i njegova sestra Jelena posvetili su jednom od najlepših zanimanja na svetu – cvećarstvu. U Drenovcu i okolini njihovo dvorište jedino je koje obiluje cvetnim aranžmanima i plastenicima sa cvećem. Ljubav prema ovom poslu prenela im je majka, a onda se izrodila ideja da upravo on bude izvor uhlebljenja za dvoje mladih ljudi.

– Cvećarstvom, uključujući i preprodaju, bavimo se pet godina. Samostalno smo počeli da radimo poslednje tri godine, postepeno smo povećavali količinu i sada ne moramo dodatno da zarađujemo radeći neke druge poslove. U potpunosti smo se posvetili cveću – priča Nikola za „Podrinske“ i dodaje da je počelo tako što ih je majka učila i predlagala im da preprodaju muškatle koje je ona gajila u svetlarniku. Shvatili su da od praktično besplatnog proizvoda mogu da zarade i tako su počeli. Onda je došlo vreme da prave plastenik.

Nikola završava Višu vaspitačku školu i to je njegova druga ljubav koja će, sudeći prema okolnostima, morati da pričeka. Ne krije da bi voleo i time da se bavi, ali za sada sebe vidi u cvećarstvu. Geratovići nikad nisu bili tipična porodica poljoprivrednika. Imaju dovoljno za svoje potrebe, ali se nisu okušali u stočarstvu, zemljoradnji, iako su imali zemlju koju su davali pod zakup.

-Roditelji su ranije imali firmu u Šapcu u kojoj su radili, pa su sticajem okolnosti prestali time da se bave i otišli su u inostranstvo da bismo mogli da formiramo veću proizvodnju. A kad i oni dođu, biće dovoljno posla za sve. Smatram da moramo u potpunosti da se posvetimo ovom što radimo da bismo bili što profesionalniji, jer je velika konkurencija na tržištu i da bismo se izdvojili moramo biti kvalitetni. A to ne možemo postići ako se raštrkamo na više poslova- ističe Nikola.

Za sada imaju 21 ar pod plastenicima i trenutno rade na uvođenju parnog grejanja u te objekte. Ranije su se, kaže, grejali na neke primitivne peći i zbog toga sužavali proizvodnju. Kad ne greju sve objekte i hladne koriste tek kada prođu mrazevi, biljke su manje i učinak nije na zavidnom nivou.

-Sada grejemo na biomasu. Košta nas prilično, ali je svakako jeftnije nego da je samo ogrevno drvo ili ugalj. Nešto radimo i uz kompenzaciju za cveće, pošto imamo čoveka koji nas pomaže sa piljevinom, a mi njemu zauzvrat prosledimo cveće – nastavlja on.

Nikola i Jelena jedini se u selu i užoj okolini bave cvećarstvom. Meštani rado kupuju od njih i to uvek po povoljnijim cenama, jer između ostalog ne moraju da snose troškove transporta, pijačarine i slično.

-Cveće distribuiramo našim prevozom i prodajemo na pijacama. Kupcima koji uzimaju na veliko takođe distribuiramo, mada nekad i oni dolaze. Ove godine smo počeli da nosimo robu na veleprodajnu pijacu Krnjača u Beogradu, a dosad smo radili šabačke i seoske pijace koje se održavaju tokom nedelje. Učestvovali smo i na „Rakijadi“ – priča Nikola i dodaje da u ponudi uglavnom imaju muškatle, viseće petonije, lozice iz sopstvene proizvodnje, a tu su i petonija, kadifa, verbena, dalija, gazanija, čak i nešto začinskog bilja kao što je bosiljak.

– Najviše nam traže muškatle. Na njih su nekako navikli, možda i zato što ih proizvođači najviše nude, jer je jednostavnija proizvodnja. Trenutno su aktuelne hrizanteme koje su jesenji proizvod i ima ih loptastih i mnogo cvetnih. Poslednjih godina cena je uglavnom ista, a troškovi sve veći, tako da smo prinuđeni da povećamo proizvodnju da bismo ostvarili ono što smo mogli lane. Faktički, samo da budemo na pozitivnoj nuli. Pogotovo ove godine je bila veoma niska cena hrizantema. Cena se kreće od 150 do 200 dinara, a bilo je nešto i po 120 dinara. Sve zavisi da li se prodaje na veliko ili malo – kaže i ističe da cenu diktira samo tržište. Dodaje i da je ima mnogo u ponudi, a biljka je višegodišnja i narod se zasiti, zbog čega su prinuđeni da ih privuku nižom cenom.

– Još uvek se razvijamo i dosta ulažemo u sistem, plastenike i samu proizvodnju. Sada smo duplirali proizvodnju i ne znamo šta nas čeka. Prošle godne, hajde da kažemo da smo bili zadovoljni. Ali, to nije bilo dovoljno za dve plate na godišnjem nivou. Ako budemo uspeli u nameri, onda ćemo imati dovoljno da dva domaćinstva žive pristojno- iskren je Nikola i dodaje da se nada da će dogodine od države dobiti povraćaj 20 posto od uloženog, što bi mu mnogo značilo.

Bez pomoći, ipak, ne mogu. Sestra i on imaju dva stalno zaposlena radnika i po potrebi angažuju još. Jedan pomaže oko organizacije i vođenja poslova, a druga radnica sa sestrom obavlja poslove oko biljaka. Tokom cele godine svi imaju posla. Lepo je, saglasni su oboje, što imaju prostora da sami sebi kreiraju dan i slobodno vreme i ne trpe nikakve pritiske u pogledu toga koliko bi i šta trebali da rade. To im je veliko rasterećenje i rad, koliko god nekad bio naporan, mnogo im lakše pada. Svaka biljka traži pažnju i oni joj je rado poklanjaju. Prateći kako se razvija i na kraju izraste u prelepi cvet, osećaju ogromno ispunjenje i zadovoljstvo koje im, naprosto, uđe u krv.

Iako ispunjeni u svojoj oazi zadovoljstva i srećni jer rade ono što vole, čeznu za kulturnim sadržajima kojih u Drenovcu, nažalost, uopšte nema. Imaju Dom kulture, osmogodišnju školu, apoteku, ambulantu, ali, izgleda, nema dovoljno volje da se nešto pokrene i organizuje, kako bi meštanima i njihovoj deci život bio ispunjeniji i interesantniji.

-Imamo Dom kulture, ali nije iskorišćen. Mislim da to nije do finansija, nego do nekih drugih stvari. Smatram da postoje samoodrživi sistemi, i perspektiva postoji, ali nema pokazatelja da će doći do nekih pomaka. Potrebna je velika organizacija za tako nešto, posvećenost naravno… Voleo bih da se kultura popne na viši nivo, da se deca organizuju tako da kad jednog dana odrastu ima ko da ih nasledi.. Ima ovde mladih, ali ih retko viđam. Nigde se ne okupljaju, nema više ni diskoteke… Uglavnom svi gledaju da se zaposle negde u gradu da bi imali neka osnovna primanja – kaže Nikola i dodaje da većina ima uslove da sama privređuje, ali je potrebno da kroz odricanja dođu do rezultata.

Iskreno kaže da bez pomoći roditelja iz inostranstva sestra i on ne bi mogli da prošire proizvodnju. Štaviše, morali bi da traže dodatni posao i samim tim umanjili mogućnost da kvalitetno rade sav posao koji imaju na selu. Perspektiva je, kaže, u plasteničkoj proizvodnji.

-Mislim da je plastenička proizvodnja najperspektivnija, bilo da je reč o cveću, paradajzu li nečemu drugom… Uglavnom, poljoprivrednicima je teško zbog uvoza i kada se cena formira na nekom višem nivou, a ne unutar države. U proizvodnji cveća jedan deo cene diktira evropsko tržište, a jedan deo naše uže tržište – priča i dodaje da se sami snabdevaju sadnicama iz inostranstva pošto imaju mogućnosti, a i kvalitetnije je, dok se saksijama snabdevaju direktno iz proizvodnog pogona iz Vrnjačke banje.

Drenovac ima do dve hiljade stanovnika sa ljudima u inostranstvu. Broj stanovnika opada, ne toliko zbog toga što ljudi odlaze, koliko zato što se i deca slabo rađaju. Nikola misli da je to zbog toga što nema podsticaja za mlade naraštaje.

-Škola do osmog razreda postoji, ali bi mogao da postoji i vrtić. Ne mora to da bude vrtić, neka to bude samo prostor za dečije aktivnosti. Nije bitno koliko često, bitno je da se nešto dešava, da moja sestra ne mora da vodi dete u Šabac. Kad već tamo daje 10 hiljada dinara za vrtić i još toliko za gorivo, bolje da da taj novac ovde, kao što bi i drugi koji imaju malu decu. Tako bi moglo da funkcioniše, ali treba to sve organizovati – smatra on i dodaje da bi lokalna samouprava u tome mogla da pomogne, samo bi trebalo pokazati malo volje.

-Trebalo bi da se obezbede objekti u kojima bi se deca skupljala i osoba koja bi ih čuvala. Kad bi država ili opština to videle, dale bi i one nešto. I ambasade daju određena sredstva lokalnim samoupravma, treba im samo napisati pismo i informisati se o tome. Završavam Višu vaspitačku i razmišljam često o tim stvarima. To sam učio iz ljubavi, ali zadovoljavam se ovim poslom. Ipak, nije moguće ići na dve strane. Možda nekad, ako bude baš lepa prilika i dobra plata, ali ne verujem da će to biti uskoro – zaključuje Nikola.

Dragana Dimitrijević