Tanja Jurišić, direktorka Kulturno- obrazovnog centra Bogatić
Rodom je Crnobarka, sticajem okolnosti, po završetku studija na Fakultetu tehničkih nauka- smer menadžment u medijima, postaje Novosađanka na devet godina, a od aprila prošle godine na funkciji je direktorke Kulturno- obrazovnog centra Bogatić. Primenjujući znanje i stečeno iskustvo, naoružana mladošću, životnom energijom i entuzijazmom, Tanja Jurišić rukovodi kolektivom od osam zaposlenih, istovremeno svakodnevno komunicirajući sa spoljnim saradnicima čiji je broj, kada se samo uzmu u obzir broj kulturno- umetničkih društava na teritoriji te opštine, mediji, kao i rukovodioci drugih ustanova na tom području, značajno veći.
-Sticajem okolnosti, uglavnom sam po završetku školovanja radila poslove koji su blisko povezani sa mojom strukom. Pozicija na kojoj sam sada zahteva organizacione sposobnosti, mnogo vremena i energije i fokusiranost na timski rad, jer čovek sam ne može ništa da uradi, koliko god volje imao, pogotovo kada je reč o realizaciji projekata i manifestacija koje uključuju veliki broj učesnika i posetilaca. Bez obzira na to što sam rukovodilac, uloga saradnika je nemerljiva. Kulturno- obrazovni centar Bogatić funkcioniše po principu organizacionih jedinica- segmenata, koji doprinose kulturnom životu u toj opštini. Pored osam zaposlenih, tu je veliki broj eksternih saradnika, kao što su kulturno- umetnička društva, amaterska pozorišta, novinari, meštani, predstavnici udruženja koja se uključuju u organizaciju manifestacija- objašnjava Jurišićeva, koja je odrasla u Crnoj Bari, gde je završila osnovnu, dok je srednju školu završila u Šapcu, budući da u to vreme Mačvanska srednja škola nije imala veliki broj smerova.
Život nastavlja u ravnici, samo vojvođanskoj, gde upisuje i završava Fakultet tehničkih nauka, na kome stiče teorijska i praktična znanja o funkcionisanju medija, razvija organizacione sposobnosti i kreativnost. Za to vreme, a i kasnije, radeći različite poslove, shvata da su kultura i mediji tesno povezani i da bez međusobne podrške ne mogu da funkcionišu. Godine 2013. vraća se u rodno selo, Crnu Baru, a drastična promena sredine posle devet godina zahtevala je privikavanje.
-Bilo je neobično vratiti se iz gradske sredine posle određenog principa funkcionisanja i navika koje, nažalost, selo ne pruža, ali opet, zahvaljujući opštini i Kulturno- obrazovnom centru, jedan delić toga što može da se vidi u gradu dostupan je u Bogatiću- odlazak u pozorište, na neki koncert, dešavanje. U gradu je, naravno, širi spektar mogućnosti u oblasti kulture i zabave. Prvih nekoliko meseci u selu, dok nisam počela da radim, bilo je veoma teško. Prvi angažman sam imala na realizaciji projekta finansiranog od strane Evropske unije, a zatim u Kancelariji za lokalno- ekonomski razvoj, na izradi projektne dokumentacije. Svim poslovima koje sam radila, zajednički je organizacioni aspekt, što je suština mog zvanja i dosadašnjeg školovanja- koncept organizacije posla i komunikacije s ljudima. Često zaboravljamo da je bitno kako komuniciramo sa saradnicima i kako im pristupamo. U svakom poslu, bez obzira da li nam je neko manje ili više simpatičan, treba da razgovaramo s ljudima tako da ne povredimo njihova osećanja i nađemo adekvatan način da uradimo svoj posao- smatra direktorka KOC-a, koja primećuje da se u njenom rodnom selu mnogo toga promenilo od kada je bila dete.
Iz tog vremena pamti domove kulture kao stecišta dešavanja i života u Crnoj Bari i drugim mestima, kada je postojala saradnja kroz filmske projekcije organizovane od strane gostujućih produkcijskih kuća i različite manifestacije.
-Žao mi je što toga više u selima nema, jer živimo u moderno doba kada na internetu može da se pogleda i pronađe bilo šta. Ja sam pripradnik generacije koja misli da je mnogo zanimljivije otići u bioskop i pogledati film jednom u mesec dana i to može da se iskusi i u Šapcu, šta god radili. Smatram da to nije neki preveliki izdatak na mesečnom nivou- ističe ona.
Govoreći o položaju žena na selu, pa i u svom mestu, smatra da su i dalje podređene i u senci muškaraca.
-Žene su i dalje podređene, bilo da su isključivo domaćice, ili pored toga imaju i svoju profesiju. U mojoj kući je situacija takva da je majka zaposlena u zdravstvu, što je samo po sebi stresan posao, a pored toga je i vrhunska domaćica. Ona je zadužena za zimnicu, iako ja pomalo pomažem, mada nisam baš vična tom poslu, niti se, iskreno, trudim da joj pariram. Divim joj se kako uspeva da izbalansira sve obaveze. Ja imam tu sreću da je, iako ima stresnih situacija, jer nijedna organizacija ne može da prođe bez toga, moj posao lep. Radno vreme mi je fiksno i ostavlja mogućnost da se veći deo dana posvetim sebi. Opet, s druge strane, nezahvalno je kad je žena isključivo domaćica. Nekako si uvek posvećen nekom drugom i, što je još problematičnije, većina tih žena se ne žali i ne smatra da je to loše, nego uživa u tome da udovolji nekom drugom. Zato sam ja tu u ulozi glasa razuma i svoju majku primoravam da, s vremena na vreme, odvoji vreme za sebe, jer svakom je potrebno vreme za relaksaciju, kada će se posvetiti isključivo sebi i neće razmišljati ni o čemu drugom. To nije ni do partnera, ni do sredine, nego do čoveka. Niko ne snosi odgovornost za vreme kojim raspolažemo izuzev nas samih. Funkcionišeš u toku dana i u životu onako kako ti odlučiš- podvlači i koristi priliku da pohvali Udruženje žena „Crnobarke“, koje u njenom mestu na specifičan način organizuju i kvalitetno provode svoje vreme, negujući stare zanate, izradu narodnih nošnji, rukotvorina i tradicionalne načine pripremanja hrane.
Smatra da je to dobro, budući da smo postali zemlja u kojoj su stari zanati deficitarni.
-Nisam vešta u tome, ali kad sam bila dete, učili su me da vezem i heklam. To su zanimljive i lepe stvari koje treba da se podele sa potomcima i lepo je da imate nekog u svojoj blizini da to neguje, jer suština kulture jeste u negovanju tradicije i starih običaja, što mi pokušavamo svim silama kroz dešavanja u ustanovi, bar putem folklora i izvornog pevanja, da održimo na teritoriji Mačve. Svaki kraj u Srbiji ima neki svoj „pečat“ koji čuva tradiciju- kaže Jurišićeva.
Ove godine je u planu da Kulturno- obrazovni centar u svojim aktivnostima i funkcionisanju stavi akcenat na obrazovnu dimenziju, koja je u prethodnom periodu bila pomalo zapostavljena.
-Svaka aktivnost ustanove je bila usmerena ka kulturnom delu, dešavanjima, manifestacijama i održavanju tradicije, ali taj obrazovni segment koji je nekada, kad sam ja bila dete, bio prisutniji, sad je gurnut u stranu. S obzirom na to da se vraćamo na paralelu grad- selo, bilo bi lepo da deca u Bogatiću imaju mogućnost kao u gradovima da imaju informatičke ili kurseve jezika, ili neke druge iz oblasti njihovog interesovanja, kao i časove pripreme prijemnih ispita za osnovne i srednje škole. Ideja je da na tim poslovima angažujemo mlade i nezaposlene voljne da rade u struci- ističe ona i dodaje da nikad u životu ne znamo šta će nas sačekati i čime ćemo se baviti, bez obzira na to za šta smo se opredelili tokom studija i srednje škole, pogotovo u Srbiji.
-Imala sam sreće da sam ostala u manje- više istoj oblasti primarnog interesovanja i da mi je iskustvo tokom studija dragoceno za poslove koje obavljam. Radim ono što volim, ne žalim se- zaključuje Jurišićeva, koja slobodno vreme provodi čitajući knjige, ali i stručnu literaturu, uz muziku, koja je, konstantno, manje ili više, prisutna u njenom životu.
Dragana Dimitrijević