Zapisi iz pomračenog grada – 20 godina posle:
Narodna poslovica „S kim si, onakav si“ nosi duboku poruku o uticaju društvenog okruženja na naš karakter i ponašanje. Na neki način, govori da ljudi postaju slični onima s kojima provode najviše vremena – bilo da je to u pozitivnom ili negativnom smislu. To može značiti da ako se okružimo dobrim, vrednim i pozitivnim ljudima, verovatno ćemo usvojiti te osobine. S druge strane, ako smo okruženi negativnim, pesimističnim ili destruktivnim osobama, zlim ljudima, primitivcima, pohlepnim osobama, lopovima i mi ćemo skliznuti u slične obrasce ponašanja.
Zavisimo od okruženja i često se identifikujemo s grupama u kojima se nalazimo, bilo to na poslu, u porodici, među prijateljima ili u širem društvenom kontekstu. To može značiti da čak i kada verujemo da smo samostalni u svojim odlukama i mišljenjima, mnogo toga u našim ponašanjima i vrednostima oblikuje naše okruženje.
Načelnik gradske uprave
Aleksandar Jovanović, diplomirani pravnik, načelnik Gradske uprave
Aleksandar Jovanović rođen je 12.01.1985. godine u Šapcu. Završio je društveno – jezički smer u Šabačkoj gimnaziji, a potom Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu. Pravosudni ispit položio je 30.01.2012. godine. Pripravnički staž obavljao je u advokatskoj kancelariji Vladimira Terzića u Šapcu. Od 2010. godine zaposlen je u JP ,,Pošta Srbije”. Govori engleski i francuski jezik. Oženjen je i ima dvoje dece.
U tom smislu, poslovica nosi i poruku o odgovornosti – da smo mi, delimično, proizvod svog okruženja. Iako je teško potpuno kontrolisati s kim ćemo se povezivati, možemo birati kakve odnose želimo da razvijamo i s kojim vrednostima želimo da se identifikujemo.
Ova poslovica često se koristi kao upozorenje da budemo pažljivi u izboru svojih prijatelja i društva jer oni imaju veliki uticaj na nas. Takođe, ako prepoznajemo negativne uticaje u svom okruženju, možda je vreme da preispitamo s kim se družimo i šta od njih prihvatamo. Iako se poslovica može tumačiti kao prilično pesimistička, ona može biti i poziv na samosvest – da prepoznamo u kakvom okruženju se nalazimo i da aktivno radimo na tome da se okružimo ljudima koji nas podstiču na lični rast i pozitivne promene.
A kako se ljudi menjaju u zavisnosti od okruženja u kojem se nalaze može se videti na brojnim primerima. Možda toj promeni doprinosi i vreme u kojem živimo a možda je baš „vreme u kojem živimo“ takvo jer su se nekad dobri, pametni, obrazovani i čestiti ljudi (bar tako su odavali utisak) udružili, iz samo njima znanim razlozima, sa lošim, priglupim, primitivnim i beskarakternim osobama i dozvolili im da ih promene i da postanu isti kao oni.
Naravno, uvek sam se pitao kako je moguće da se neko sa kim ste se družili i koga ste voleli, kao svog najrođenijeg, kome ste bili na „usluzi“, kad god je trebalo i koliko je to bilo moguće, preko noći promeni „za sto osamdeset stepeni“ samo zato što je promenio „društvo“.
Međutim, ta drastična promena ne bi bila za kritiku ako bi donela napredak i prosperitet. I, sad, dolazim do velike dileme. Šta je to „napredak i prosperitet“? Ako promena društva donosi veću zaradu, više novca, bolje radno mesto i raznorazne druge pogodnosti onda bi, verujem, svako rekao da je to dobra promena. Ali, uvek postoji neko ali, obično, kad god se nešto dobije mora i nešto da se izgubi. To je životna pravda i ravnoteža koja, na kraju krajeva, i odlučuje o tome da li smo i koliko srećni. I šta je to sreća.
Prelistavajući „Šabačku reviju“ od pre dvadeset godina u oči mi upade komentar jednog tadašnjeg studenta:
Aleksandar Jovanović, student
– Najgore bih okarakterisao poslednju godinu, ako im je poslednja, kao Status quo. Neću pogrešiti kad kažem da se od ove vlasti u gradu ništa ne vidi. Prošla je bar uradila ulice, pokrenula privatizaciju i slično a ova kako sama kaže uređuje seosku sredinu. Sad, nije sporno da je infrastruktura potrebna i u selima ali mislim da smo promašili temusa tim. Džabe poljoprivredniku put do grada kad ovde nema ko da mu kupi proizvode. I Tržnicu uređuju uz pomoć američkih donacija, to je lepo ali bi bilo mnogo lepše kada bi proizvodi umesto u centar Šapca stizali u bilo koji deo Amerike, Evrope… To nije sfera delovanja lokalnih vlasti ali nije moguće da baš ništa po tom pitanju ne može da se uradi. Ili po pitanju nezaposlenosti, malih plata. Na žalost, ako u naš grad dovedete prijatelja iz bilo koje druge opštine u Republici on će reći kako je ovde sve sjajno i to je žalosna stvarnost ali mislim da naša lokalna vlast nema razloga da se time hvali u medijima, a što često čini. Ako smo već dobili taj zamajac nakon petooktobarskih promene sramota je da sad stagniramo i da se poredimo sa lošimima. Hajde da neko pred kamerama kaže: Još malo pa će Šabac biti kao Ljubljana umesto da se poredimo sa „južnom prugom“.
I, sad, moraćete da se složite sa mnom, prosto je neverovatno koliko su reči jednog studenta, o Šapcu, od pre dvadeset godina aktuelne i dan danas. Skoro sve je isto. Kao da je to juče izgovoreno. Naravno ne bi tu bilo ništa čudno da taj student u međuvremenu nije postao deo vlasti a kažu i, trenutno, veoma uticajan u gradu. Po selima se priča da je preuzeo mnoge poslove koje je radio pokojni Jarin te da se ništa ne može raditi dok on ne odobri. Ali to su samo priče u koje može da se veruje ali i ne mora.
Ipak, njegov „uspeh“, u okruženju u kojem se nalazi, nije čudan jer on je daleko pametniji i obrazovaniji od rulje sa kojom se „spanđao“. Ali čudno je to kako je osoba koja je imala kritičan stav prema vlasti, kada je postala vlast, ništa nije uradila da učini nešto dobro i da grad više ne liči na onaj lošiji deo iz njegove priče već na Ljubljanu.
Mada, možda i nije čudno. Jer, „s kim si onakav si“!
PS
Aleksandre Jovanoviću, Leko, godine prolaze ali sećanje nikad. Jer ne može da se zaboravi to da je tvoja prva odluka, na “uvaženom“ radnom mestu u Gradskoj upravi, bila da zabraniš da radnici Gradske uprave čitaju ”Podrinske”. Kao ni to da si učinio sve da novine koje si i Ti stvarao više ne postoje.
Ali, eto, „tvoja“ Redakcija, još uvek postoji, i posle toliko godina, i posle toliko pritisaka, je ostala ista. „Beskrupulozna“ i „bezdušna“ prema društvenim anomalijama i političkim bitangama koji ne rade u interesu građana već isključivo u interesu parije kojoj pripadaju i “kraduckaju” gde stignu i šta stignu.
Međutim, tebe u toj Redakciji odavno nema. Ni deklerativno. Prešao si na drugu stranu zdravog razuma. Udružio si se sa najvećim političkim zlom koji je ovaj grad ikada imao, u istoriji. Sa istim onima koje si prezirao i kritikovao.
Ne znam koliko si se od toga obogatio i šta si sve u međuvremenu stekao, osim skupocenih odela koja su vidljiva, i šta ćeš, možda, još uspeti da stekneš ali sam siguran da više nisi slobodan čovek. Više ne možeš da misliš svojom glavom i ne smeš da govoriš ono što misliš, k`o nekad, već samo ono što ti neki prostak i primitivac, iz beogradskog kabineta SNS-a dozvoli ili napiše.
Moram priznati da me je tvoj tekst iz 2005. godine duboko dirnuo i naterao na razmišljanje: kako je moguće da neko pametan i obrazovan kao Ti, i lepo vaspitan postane deo “elite” kojoj su ruke sve krvavije. A “skim si onakav si”!
