Jelena Krstić, odbornik u Skupštini grada, sa liste „Nebojša Zelenović – Šabac je naš“
– Ili bolje: Jelena Krstić – nesuđeni odbornik, jer u ovoj farsi koja je počela užasno nekorektnom kampanjom, nastavila se izbornom krađom i traje još uvek, kobajagi, nekim skupštinskim zasedanjima pošten čovek, iole izgrađenih moralnih načela ne može da učestvuje. Time sam se odmah izjasnila šta mislim o onima koji su sa naše liste u tu skupštinu ušli. Ne znam njihove motive, ali znam da treba da ih bude sramota, a znam i da ih se demokratski Šabac stidi. Farsa je zato, što je ceo grad svestan da sve odluke dolaze od suštinskih gospodara koji ne mogu bili uključeni u „legalno“ odlučivanje ili iz Beograda i da zvanični gradski funkcioneri služe samo da potpisuju njihove odlluke i da trpe ponižavanja i šikaniranja sa obe strane. O jednima se priča po gradu, a druge gledamo na televizijama.
Spisak onoga što je trebalo da bude urađeno, a nije, ogroman je. Nije nastavljena izgradnja Sava parka. Ono što je urađeno nemarom je uništeno: osušene sadnice zbog nezalivanja, ili zalivanja herbicidima. Renoviranje Doma vojske? Kompletna rekonstrukcija Trkališta, pretvorila se u presvlačenje filigranskim slojem asfalta polovine jedne ulice, ne duže od 100m. Polovine uzduž! To je, mislim, naprednjački pronalazak. Prvi put posle 40 godina Metaloplastika domaće utakmice igra u gostima. Nije nam Mile Isaković to obećao, kad je izjavio da ga je malo sramota što grad neće da plati ucenjivačku cenu za halu sportova. Dobro je što ga sad nije nimalo sramota. O đubretu, baruštinama i poplavama posle svake kišice, smradovima raznim, letošnjoj travi i korovu do ramena izlišno je govoriti, jer to svi vidimo i osećamo svakog dana. Otpuštanja iz Jazakija i drugih fabrika, o kojima niko ništa ne zna i niko ne govori osim onih koji su ostali bez posla, takođe bi morala da se tiču aktuelne vlasti, bar da traži i pruži objašnjenje, ako ne i da zaštiti svoje sugrađane.
Doduše, ono što su obećali svojim aktivistima, vidim, ispunili su. Iz javnih preduzeća pootpuštali su sve radnike na određeno koji su radili i zaposlili svoje zaslužne za „pobedu“ na izborima, tako da sad nema ko da radi. Jer, oni se nisu zaposlili da rade, već da primaju već zaslužene plate i da prikupljanjem kapilarnih glasova zasluže ostanak na mestima za koje nemaju ni školu, ni znanje, ni iskustvo.
E, sad ono što su uradili, a bolje da nisu. Put prema Bogosavcu i Dobriću, urađen tako da domaćinima treba lift da uđu u svoja dvorišta, sticajem srećnih okolnosti još nije koštao života nekoga od učesnika u saobraćaju. Uvek se naježim kad pomislim kako bi prošao biciklista koji bi morao da malo siđe s puta zbog neke situacije.
Uništavanje i besomučna seča zdravog drveća starog dvadeset, trideset godina je posebno poglavlje sramotnog upravljanja ovim gradom. Trkalište, Zabran, Kasarska ulica… Štetočine užasne! Sve što zabrljaju, sve što pokradu, sve što upropaste nedomaćinskim ponašanjem, sve će Šapčani ponovo zaraditi i popraviti i izgraditi. Nije Šapcu prvi put da ga neko uništava. Ali, da stablo poraste 20m potrebno je 20-30 godina. Bar toliko vremena će njihovo štetočinstvo biti vidljivo.
I za kraj ono što mene najviše pogađa i boli. Propast plana masovne sterilizacije vlasničkih pasa, da bi se na jedini human i civilizovan način smanjio broj pasa lutalica, samim tim njihove ogromne patnje i stradanja, a gradsko prihvatilište koje je tek sa ulaskom volontera dobilo ljudske obrise, postalo mesto privremenog boravka, a ne čekaonica za večnost.