Poštovani,
pročitao sam vaš članak feljtona Centar Šapca i poznati Šapčani XVI deo. U tekstu spominjete i porodicu mojih dede i babe, Manjariće. Smatram da ste im učinili nepravdu, spomenuvši ih onako uzgred. Dvorište o kom pričate i radnje prema ulici pripadalo je do posle drugog svetskog rata porodici Manjarić. Tj mojoj prababi Emiliji Manjarić i pradedi Pavlu Manjariću. Oni su imali dva sina Boška i Marka, kao i ćerku Ljubicu. Boško Manjarić je bio major Jugoslovenske kraljevske vojske, zarobljenik u Mauthauzenu, emigrant u Americi do 1991. godine kada se vratio u zemlju i ubrzo preminuo. Jedini direktni potomak porodice Manjarić po muškoj linij je unuk Boška Manjarića, takođe Boško Manjarić stomatolog u Beogradu. Marko Manjarić je bio inženjer hemije, takođe oficir Jugoslovenske vojske, zarobljenik u Mauthauzenu, vratio se u zemlju i do penzije radio u Zorki, govorio je 7 jezika. Preminuo je 1992 godine. Posle rata je uz pomoć kolega, osmislio proizvodnju diditija i tako bitno uticao da se pomogne u obnovi zemlje. Osnovao je i vodio prevodilačko odeljenje Zorke, kao i staklo duvačnicu. Njegova supruga je bila Jelenka Manjarić, učiteljica i aktivista Crvenog krsta, preminula je 2007 godine. Ljubica Manjarić se udala u Beogradu i tamo živela do 1986. godine. Na žalost u Šapcu posle tetkine smrti više niko od porodice ne živi.
S poštovanjem
Pavle Rubežić, unuk Marka Manjarića