Lični stav: Zapisi iz probuđene Srbije
Presek trenutnog stanja u Srbiji izgleda ovako:
– na hiljade mladih ljudi, studenata, đaka i mnogih čestitih ljudi kojih u ovoj zemlji ima, krenulo je peške, korak po korak, od kuće do kuće, iz svih mesta širom Srbije za Beograd kako bi na još jednom mirnom i dostojanstvenom protestu pokazali da vlast ni posle četiri meseci nije ispunila opravdane zahteve studenata i da izvrše dodatan pritisak da se, napokon, razreši pitanje odgovornosti za tragediju u kojoj je život izgubilo petnaest ljudi a dvoje teško povređeno.
– na drugoj strani režim, koji više nema podršku naroda, uz pomoć kriminalnih struktura, koje su pod pokroviteljstvom ove vlasti, lažnih studenata koji tobož hoće da uče, ucenjenjenih funkcionera i svih onih koje je Srpska napredna stranka nečim „obradovala“, od zaštite za učinjena protivzakonita dela do radnih mesta, kao i uz pomoć velikog broja plaćenika koji koriste priliku da „maznu neku laku lovu“ ali i uz obilatu pomoć prorežimskih medija, od kojih RTS ponovu igra svoju zločinačku ulogu, pokušava da izazove paniku i strah među građanima propagirajući nerede i tako odvrati građane od dolaska u Beograd.
Vlast u velikom problemu
Bolesna želja jednog čoveka da se pita za sve i svašta potpuno je urušila društvo u kojem su institucije postale „mrtve“ i ne rade svoj posao a „ljubav“ prema vođi kupovana korupcijom, kriminalom, nepotizmom, potpunom kontrolom medija i većeg dela opozicije, dolazi na naplatu.
Za samo sto dana neki pametni, lepo vaspitani mladi ljudi potpuno su demaskirali nakaradni sistem. Ali, mnogo gore od toga je što je vlast onemogućena da nastavi da radi na isti način na koji je „poslovala“ više od deset godina a svi oni koji su, do sada, bezbrižno pljačkali budžet Republike Srbije ostaju bez svojih planiranih prihada pa polako otkazuju poslušnost.
Takođe, da bi se, bar donekle, smirila javnost započeto je neselektivno hapšenje, uglavno „sitnih riba“, što je dodatno uznemirilo sve one koji su u kriminalnim aktivnostima učestvovali, a takvih ima baš mnogo, pa nije ni čudo što se na stranačkim skupovima skuplja sve manje ljudi.
Slamka spasa, i pokušaj da se pokaže da vlast ima kakvu – takvu podršku, potražena je u formiranju „kampa“ u Pionirskom parku u kojem su neke osobe predstavljene kao „studenti koji hoće da uče“. Međuti, vrlo brzo se ispostavilo da to nisu studenti već neke osobe koje su za nekakvu dnevnicu došle da glume studente. Nesreća vlasti je što ni pod takvim uslovima nisu uspeli da okupe planirani broj „kontra demonstranata“ pa su, po principu „daj šta daš“ počeli da okupljaju sav šljam i ološ koji se u zemlji Srbiji za sve ove godine nakotio a koji je za 50 do 100 evra spreman na sve.
Ono što je prošlo „ispod radara“ je činjenica da se Srpska napredna stranka, godinam, hvali da ima oko 700.000 članova, što je vrlo verovatno. Međutim, ako je to stvarno tako, kako je moguće da među tolikim članstvo nema bar 100 porodica koje imaju istinske studente koji bi u „kamp“ došli da podrže one koji su im roditeljima dali posao. Ili ima? Ali deca su pametnija od roditelja. Mislim da je to pitanje koje će, u vremenu koje dolazi, morati podrobno da se analizira. Za udžbenike!
Ako, sad objektivno analiziramo sve ovo što je nabrojano može da se zaključi da je vlast izgubila uporište u narodu, ali i među svojim članovima koji su počeli da shvataju pravu istinu i misle svojom glavom ili glavom svoje dece. Poziv predsednika, od pre nekoliko meseci, na referendum na kojem bi se glasalo o poverenju više za vlast nije aktuelan. Mnoge okolnosti su se promenile. Studenti su svojim delovanjem podigle Srbiju na noge, a promocijom dobrote, solidarnosti, ljubavi i jasnog stavljanja do znanja šta žele, izmenili raspoloženje među građanima i drastično smanjili podršku vladajućoj većini. A da je brod počeo da tone pokazuju i problemi u kojima se našao Milorad Dodik i koji više nije u mogućnosti da u Srbiju pošalje 200 autobusa sa plaćenim „Srbima“ koji su godinama glasali za ovu nakaradnu vlast.
Referendum
Subota, u Beogradu, neće biti „dan D“ kako to mnogi pokušavaju da predstave već običan Referendum na kojem građani Srbije, posle više od 100 dana studentske „kampanje“ treba da potvrde u kakvoj državi hoće da nastave da žive. Naravno, u zemlji u kojoj ne rade institucije, i u kojoj je vlast pokazala da uspešno može da pokrade svake izbore, nemoguće je održati Referendum na klasičan način već se to mora učiniti „prozivkom“ i ličnim prisustvom.
Istraživanja, koja predsednik svakodnevno sprovodi, pokazuju da se očekuje prisustvo preko 500.000 građana, predvođenih studentima i đacima, što bi značilo politički kraj ovog režima kome je, sad, poziv na nasilje, unošenje nemira i straha još jedino preostao kako bi broj prisutnih sveo na ispod očekivanog a onda lažima i medijskom propagandom, koju uspešno sprovodi, izmanipulisao da je bilo prisutno mnogo manje ljudi i to proglasio kao svoju pobedu.
Iz tog razloga je veoma značajno da skupu u subotu prisustvuje što više ljudi i tako onemogući vlast da nas ponovo pokrade.
A ako već ne mogu da pokradu onda moraju da izazovu nerede i tako da još na neko vreme odlože odlazak sa vlasti koji je neminovan.
Zato treba očekivati da u ovih nekoliko dana vlast učini sve kako bi izazvali neku nesreću i pomogli da se uvede vanredno stanje. Ali, ubeđen sam, da na njihove provokacije niko neće nasesti,
Šta hoće studenti?
Verujem da mnogi nisu na pravi način shvatili šta hoće studenti. Ipak, oni su, svojom pameću i istrajnošću uspeli da to na pravi način objasne i tako dobiju simpatije i podršku naroda pa i u najzabitijim delovima zemlje.
Dakle, studenti nisu politička organizacija i to im nikako ne treba pripisivati ni to od njih očekivati da budu. Oni ne traže smenu vlasti ni predsednika već zahtevaju da se oslobode institucije koje treba da rade svoj posao po zakonu i Ustavu a ne na „taster“ i preporuku nenadležne institucije. Izašli su sa samo četiri potpuno opravdana zahteva, koja su podržali građani i ništa više. A od ispunjenja tih zahteva zavisi i to koliko će blokade još trajati.
U gostovanju na Televiziji N1, pre neki dan, jedan od studenata je rekao da su oni svesni da mogu da izgube godinu ali ih to ne plaši jer bolje je da izgube godinu nego život poput mnogih generacija pre njih i njihovih roditelja.
A onog ko je spreman na tako veliku žrtvu nemoguće je potkupiti ni zaplašiti pre svega jer vreme koje imaju pred sobom je njihov saveznik.
Ko nema vremena?
Vremena više nema vlast koja svakim danom i svakom akcijom studenata sve više gubi podršku. I zato je potpuno očekivano što režim preti neredima i nemirima.
Nažalost, ni deo opozicije nema vremena pa pokušava da se na raznorazne načine ubaci u igru i preuzme proteste. Iz razgovora sa poznanicima vidim da i mnogi od njih govore kako nemaju više vremena da čekaju pad ove vlesti jer im prođe život. Ne želeći da se samokritički osvrnu i priznaju da su i oni tome doprineli.
Međutim, sve ove tri grupe su, u ovom trenutku, nebitne i na njih ne bi trebalo obraćati pažnju.
Subota!?
Od toga koliko nas starijih, u subotu, dođe u Beograd i na taj način pruži podršku studentima i đacima zavisiće i bezbednost te dece i kako će prtest proći.
Studenti, kao i do sada, pozivaju na mirne i dostojanstvene proteste ali i da se prebrojimo i pokažemo da je mnogo više nas koji podržavano njih i njihove zahteve nego onih koji podržavaju vlast.
I, zato, svako ko ima mogućnosti, i savesti, ima obavezu da u subotu budu sa studentima u Beogradu i njima na usluzi. I da se ponašaju onako kako to najpametnija generacija, u istoriji Srbije, od njih zahteva.
Vidimo se u subotu!
Ivan Kovačević