Već poodavno novi medijski zakon, koji je aktuelna vlast spremna „brzinski“ da usvoji, izaziva velike polemike i bure u javnosti. U toku je pravi „rat“ između vlasti, Vlade, Ministarstva informisanja i telekomunikacija, sa jedne strane, i medijskih udruženja i novinara sa druge strane. A običnom građaninu, verujem, krv se ledi u venama samo od naslova, vezanih za ovu temu, koje čita u „slobodnim“ ili onim drugim medijima i na društvenim mrežama. I teško da u obilju informacija i dezinformacija može da razume zašto je to tako.
Jer, sasvim je normalno da neki zakon koji se donese, bilo gde u svetu pa samim tim i kod nas, treba da na najbolji mogući način uredi neku oblast, ovog puta medije, u interesu celog društva. I onih koji su na vlasti i onih koji su, trenutno, u opoziciji i onih koji u tim medijima rade a na kraju krajeva da od takvog zakona najveću korist imaju građani. Ozbiljni ljudi, kojima se igrom slučaja pružila mogućnost da donesu jedan ovako značajan akt trebali bi više da vode računa o tome šta će im on, zakon, doneti kad jednog dana ne budu tu gde sada jesu, na vlasti, nego šta im donosi sada dok su na funkcijama. Jer, neće na vlasti biti doveka.
Međutim, svako ko se u medije i malo razume već na prvi pogled može da vidi da je zakon koji se sprema za usvajanje slika i prilika trenutnog stanja u društvu. Diktatorski, korumpiran, u funkciji vlasti, kriminala i na dobrobiti onih koji su uz vlast. Za sve druge, za veći deo građana Srbije, zakon je poguban a njegova primena dovešće do toga da će mediji, umesto da informišu javnost služiti za dezinformisanje.
Zašto?
Zato što ovaj zakon ne rešava ni jedan od brojnih problema koje mediji, i novinari, trenutno imaju a koji su nastali ishitrenom i netranspartentnom privatizacijom. Zato što je danas jedina uloga mediji u Srbiji da služe aktuelnoj vlasti a to ovim aktom treba da se ozvaniči.
Vlast je vešto traljavo napisanim zakonom, u kojem retko da je koji član napisan dobronamerno, bacila „kosku“ u javnost i dala priliku da se oko te „koske“ otimamo u nadi da će nam uz neku koščicu pripasti i komadić mesa.
Ali da pođem redom:
Neshvatljivo je da svi oni koji su nezadovoljni ovim zakonom krivicu za njegovo donošenje svaljuju na državu. Zaboravljajući, slučajno ili namerno, da zakone suštinski ne donosi država već ljudi kojima je ta država poverena na upravljanje. Ljudi sa imenom i prezimenom, funkcijama i pripadnošću vladajućoj političkoj partiji. I oni će isključivo biti odgovorni za usvajanje ovog nakaradnog zakona.
A zakon, u kojem ništa smisleno nema i ništa dobro doneti neće, rasplamsao je, bar se tako čini, „borbu“ za elektronske medije. Vladajuća stranka, iako pod svojom kontrolom drži sve medije sa nacionalnim frekfencijama, ovim i ovakvim zakonom pokušava da spreči da nacionalnu frekfenciju dobije bilo ko drugi sa kojim ne može da manipuliše ali i da omogući da se prko Javnih preduzeća, poput „Telekoma“ država (za sada vladajuća partija) uvede u vlasništvo nad medijima. Naravno elektronskim.
Tačno je da su oni, elektronski mediji, najuticajniji ali svesno ili nesvesno zaboravlja se na desetine lokalnih medija koji će primenom ovakvog zakona morati da se ugase jer ni „kosku“ dobiti neće. A koji su veoma značajni za svoje loklne sredine.
Projektno sufinansiranje
Iz budžeta, kako republičkih tako i iz gradskih i opštinskih izdvaja se ogroman novac za medije. Putem projektnog sufinansiranja koje, za ovih osam godina od njegove primene, građanima ništa dobro donelo nije. Čak šta više pretvorilo je medije u robove aktuelne vlasti koja je raspoređivanjem tog novca, po svom nahođenju, dobila u medijima saučesnike za svoje kriminalne aktivnosti. A informisanje u interesu javnosti pretvorilo se u dezinformisanje u interesu vlasti.
Nažalost, ovaj zakon to samo potvrđuje i ozvaničava.
Vlasnici medija i novinari
Takozvanim izlazak države iz medija doveo je do toga da mediji dopadnu u ruke ljudi koji sa informisanjem blage veze nemaju niti im je do toga stalo. Uglavno su to neki polubiznismeni, ili „pajaci“ koji rade za nečiji račun, a koji su kroz medije videli priliku i mogućnost da se približe vlasti kako bi svoj primarni biznis unapredili i na lak način zaradili novac. I, kako stvari stoje, to im dobro ide a novi zakon sve njihove dosadašnje mahinacije koje su činili treba da ozakoni.
Novinari, koji u takvim medijima rada, uglavno se ne bave svojim poslom jer nemaju nikakvu autonomiju u radu pošto informacije koje objavljuju, ili teme sa kojima se bave, dolaze ili su naručene iz kabineta političkih „komesara“ vladajuje partije. Naravno, to većini tih novinara i odgovara jer ne moraju ništa da rade ali ni da se sa bilo kim zameraju.
Za i protiv ovakvog zakona
I sad, kada bi se među svim medijima (u stvari vlasnicima tih medija) u Srbiji napravila ozbiljna anketa potpuno sam siguran da bi više od dve trećine njih bilo za to da se ovaj zakon usvoji i da je on dobar. Ono malo njih kojima je profesionalnost i čast na prvom mestu ili su već ugašeni ili su pred gašenjem pa ne predstavljaju za vlastodršce veći problem.
To što, na primer, u Domu za stare nije uključeno grejanje pa se smrzavaju ili što se „mulja“ u visokoškolskim ustanovama neće, ili neće smeti, niko da objavi pa samim tim to se nije ni dogodilo. Empatiju smo davno izgubili kao i želju da nekom pomognemo. „Volimo“ samo onog od koga imamo ili očekujemo neku korist.
I šta ćemo sad?
Verovatno ništa. Čekaćemo da se promeni vlast u nadi da će doći neko drugi ko će razumeti važnost i značaj medija. A samim tim i ko će doneti novi zakon od samo, recimo, nekoliko članova:
Član 1. Mediji u Srbiji moraju biti profesionalni i slobodni.
Član 2. Javni medijski servis mora da izveštava u interesu građana.
Član 3. Nacionalne frekfencije dobiće samo oni mediji koji osim informativnog programa imaju najmanje dve četvrtine sadržaja namenjenog obrazovanju, kulturi, deci, osobama sa posebnim potrebama, starim licima i jednu četvrtinu zabavnog i sportskog programa.
Član 4. Za finansiranje medija iz gradskih i opštinskih budžeta izdvajaće se 1%.
Član 5. Polovins sredstava koja se izdvajaju ravnopravno će biti podeljena medijima koji postoje više od 10 godina a druga polovina služiće za finansiranje projekata koji su od istinske važnosti za građane tog područja.
Član 6. Nadgledanje rada medija pratiće Regulatorno telo sastavljeno, koncenzusom, od svih relevantnih političkih partija.
Član 7. Informisanje mora biti dostupno svim građanima.
Ovakav jedan zakon pokazao bi da partija koja osvoji vlast ima poštene namere prema državi i građanima i ne bi moglo da se dogodi da u jednoj lokalnoj sredini od tri medija dva dobiju pedeset miliona a treći ni dinar samo da bi građani bili u medijskom mraku a vlast slobodna u izvršenju svih mogućih kriminalnih radnji usmerenih na pljačku budžeta i lično bogaćenje.
Znam, reći ćete utopija. Tačno, ali za to nadanje vredi živeti!
Ivan Kovačević
