Razgovor s povodom: Cvetko Aćimović
Protesti i blokade raskrsnice Masarikove ulice, kod Biblioteke šabačke, odvijaju se svako veče. A među onima koji su svakodnevno na njima je i Cvetko Aćimović. Ali ne samo na tim blokadama nego i na svim drugim mitinzima i protestima koji se u gradu održavaju. Na skorašnjem protestu protiv kopanja litijuma u dolini Jadra prihvatio se i uloge redara. Međutim, vereovatno, malo ko od osoba koje na ove proteste dolazi zna da ovo nije prvi put, ni prvi protesti, na kojima Cetko prisustvuje. Njegova „pobuna“ protiv „nakaradne“ države i borba za pravednije i uređenije društvo započela je još krajem osamdesetih godina prošlog veka kada su, na krilima nacionalizma, započeli protesti za promenu jednopartijskoj sistema. Tako da je Cvetko, možda, i jedan od ljudi sa najvećim „protestantskim“ stažom u gradu, dugim više od 35 godina.
Cvetko Aćimović je rođen u Ljuboviji 1963. godina a kad je imao godinu dana roditelji su mu se doselili u Šabac. Prva četiri razreda završio je u isturenom odeljenju osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Kasarskim livadama a ostatak u matičnoj školi u Šapcu. Potom je dve godine usmerenog obrazovanja proveo u Ekonomskoj školi a onda je završio za mašinskog tehničara. Zatim odlazi u vojsku nakon čega je završio višu brodarsku školu u Novom Sadu a potom je pet godina radio na brodovima. Naprasno je postao „tehnološki višak“, ustvari zbog javnog neslaganja sa tadašnjim sistemom u martu 1991. dobio je otkaz i otišao na biro.
Kako za sebe kaže od mladosti je bio opozicionar ali nije bio član ni jedne stranke. Posle ostanka bez posla počeo je, kao opozicioni aktivista, da prodaje „suvenire“ na ulici: bedževe, kasete, zastavice, kokarde i sve drugo što se tada tražilo. Tako je i upoznao sadašnju ženu, koja je iz Leskovca u Šabac došla da obiđe rodbinu, zaljubili su se „na prvi pogled“ a 1992. godine su se venčali i otišli za Švajcarsku.
Tamo je radio u fabrici obuće pet godina a potom i u fabrici sudopera. Ima četvoro dece, tri kćerke i sina. Najstarija kćerka je 93 godište, srednja 96, najmlađa 98 a sin 2000 godište. U Švajcarskoj je, kako kaže, radio do 2002. godine a onda je napustio posao kako bi mogao da se brine o deci jer mu je žena imala bolje plaćen posao.
– Cilj mi je bio da odgajimo i othranimo decu da budu ljudi jer četvoro dece nije smelo da se prepusti ulici. Porodica mi je bila najvažnija pa sam ja ostao da se brinem o deci a žena je nastavila da radi. Sa jednom, njenom, platom smo mogli pristojno da živimo. Deca su u školi imala sve besplatno nisam morao da im kupim ni gumicu – priča Aćimović.
Starija kći je završila trgovačku školu a potom i za menadžera, udala se i otišla u Ameriku. U Americi je povredila kičmu pa se vratila u Švajcarsku gde je išla na rehabilitaciju. Taj poso joj se svideo pa je završila za fizioterapeuta i sad ima svoju ordinaciju. Ima dve kćerke, jedna ima tri ipo godine a druga je završila prvi razred. Srednja kćerka je završila ekonomski fakulter a onda i fakultet za nutricioniste. Mlađa kćerka je završila elektrotehnički fakultet, zatim master i sad želi da doktorira. Sin mu je trentno u Beču, završava master iz ekonomije tako da su sad svi svoji ljudi pa ne moram više da vodi brigu o njima.
Sad ima dosta slobodnog vremena pa u Srbiju često dolazi, naročito preko leta. A na ovim, sadašnjim, protestima je redovan kako bi dao podršku mladim ljudima da završe posao koji on i njegove generacije nisu.
– I pre nego što je zaživeo višepartijski sistem bio sam opozicija ondašnjoj vlasti želeći da svi ljudi budu ravnopravni i jednaki da imaju jednaka prava i da imaju pristojan život. Ne mora to da bude izobilje ali za osnovne potrebe mora da se ima. Devedesetih godina je to ovde bilo teško, prisustvovao sam mitinzima svih opozicionih stranaka misleći da će oni nešto uraditi kad dođu na vlast. Međutim ništa bolje nam nije bilo – seća se Aćimović.
Po njegovom mišljenju potrebno je promeniti sistem iz korena.
– Kad bi bilo bar malo kao što je u Švajcarskoj bilo bi nam svima mnogo bolje. I mnogi bi se vratili pa ne bi morali da uvozimo ove iz Kine, Indije ili Gane. Naša deca su pobegla iz Srbije, zbog lošeg života, nemogućnosti da se zaposle pa nas je sve manje i manje. A bez nataliteta nema ni prosperiteta. Opoziciono deleovanje u Srbiji nikad nije bilo lako. A baviti se širenjem ideja u narodu je mukotrpan posao. Eto, mi smo samo nešto, delimično rešili, nema više petokrake ali su ostala njihova deca i svi su opet na vlasti samo su presvukli odelo – smatra Aćimović.
Kako kaže u njegovo vreme bilo je mnogo više straha nego danas kao i represije i maltretiranja.
– Pratili su me iz državne bezbednosti privodili su me tukli. Mnogo kasnije jedan pripadnik policije mi je pričao da su imali plan da me uhapse ali nisu imali ništa od kriminalnih radnji u mom dosijeu, nisam bio lopov, prevarant, pa su se čudili zašto da me hapse. Tako da me nisu uhapsili nego su me samo privodili. Bilo je par šamara a onda su me puštali kući – seća se Aćimović.
U Srbiju se nikad neće vratiti da stalno živi dok god je ovakvo stanje.
– Ovde ni mrtvi neće da se vraćaju. Sahranjuju se po belom svetu. Imam švajcarske papire i dok sam živ biću na toj relaciji. Iako danas pristojno živim i nemam razloga da se bunim za ništa ipak se borim da se ovom narodu otvore oči da shvate da nije sve onako kako se vidi na televiziji jer tamo se pričaju samo laži. Nažalost, narod u Srbiji više veruje onom što vidi na televiziji nego onom što u životu, na ulici, vidi svojim očima – kaže Aćimović.
Narod u Šapcu veoma retko i malo izlazi na ulice samo kad je nešto ozbiljnije kao što je bio protest protiv Rio Tinta,
– Ja ne gledam na to ko i kad dolazi. Biću svako veče na blokadama dok god sam u Srbiji. Da pumpamo da bi što više naroda počelo da ima svoje mišljenje. Šabac je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio centar opoziciinog delovanja. A može se reći da je odavde i započela borba protiv tadašnjeg režima. Ovde su nastajale skoro sve opoziione stranke. Vuk Drašković je često dolazio i držao tribine u porti šabačke crkve u kojoj se okupljao veliki broj građana. Ipak, na kraju se ispostavilo da je većinu tih stranaka pravila UDBA i da su mnogi tadašnji lideri postali na kraju „narodni neprijatelji“ ali nema veze, nešto se pokrenulo. Međutim, sada je opšte rasulo i samo je važno ko više može da ukrade za sebe. Oči su im gladne samo da što više imaju. Opozici je vidljiva samo kada se nameću i slikaju. Ništa nisu uradili od 2020. Iako su naprednjaci počeli da vuku Šabac unazad. – smatra Aćimović.
Da bi se bilo šta u Srbiji promenilo mora da se promeni pogled građana na svet. Studenti su to shvatili, počeli da obilaze i najzabitija mesta što je dalo velike rezultate.
– Stdenti su započeli pravu stvar počeli su da razgovaraju sa ljudima i stigli u mesta u kojima ni jedan političar nikad nije bio. I pričaju građanima da u ovoj zemlji ipak ima budućnosti samo sistem treba da se promeni i da institucije po pravdi i zakonu rade svoj posao.
Imamo zlatnu decu, zlatene ljude i ne smemo dozvoliti da se srpstvo ugasi. I da se rasturimo po svetu. Jer kako ja vidim plan ove vlasti je da se u Srbiji zameni stanovništvo. Sve manje je nas a sve više stranaca iako ja ne vidim razlog zašto nam to treba – kaže Aćimović.
Međutim, sami studenti nisu dovoljni. Svi koji dobro misle ovom narodu i ovoj zemlji moraju da počnu da razgovaraju sa svojom okolinom i objašnjavaju stanje u kome sa nalazimo.
– Razgovarati se mora prvenstveno u kući. U komšiluku gde god sretnemo nekoga ko se dvoumi treba mu objašnjavati situaciju u kojoj se nalazimo. Mi smo i bukvalno pod okupacijom jednog kriminalnog i korumpiranog režima u kojem dobro žive samo oni koji su bliski tom režimu. Svi ostali su na ivici egzistencije. I to narod mora da zana.
U Švajcarkoj sve što treba da dobiješ dobićeš ne treba ti nikakva veza. A ono što ne treba da dobiješ nećeš dobiti pa da imaš sto veza. Sistem je uređen a onda i sama svest ljudi je drugačija nego ovde gde bi svi nešto da dobiju mufte – priča Aćimović.
Evidentno je da na blokadama u Šapcu ima veoma malo ljudi s obzirom da grad broji više od sto hiljada stanovnika.
– Danas je drugačije vreme ljudi sede kući i na društvenim mrežama prate sve što se događa. I, kad lajkuju neku objavu misle da su tako nešto dobro uradili pa ne shvataju da treba da izađu na ulicu da pokažu da nas ima više nego onih koji su za lopovluk i za krađu.
Sad kad je bio protest protiv Rio Tinta na ulicama je bilo jako malo Šapčana. I među onima koji su protestovali protiv Rio Tinta ali i među onim naprednjacima koji su došli da brane stranačke prostorije. Zamislite samo da su dovodili ljude iz Sremske Mitrovice, Rume ili ko zna odakle da im čuvaju prostorije – čudi se Aćimović.
Rio Tinto će naneti veliku štetu svim građanima. I onima koji su protiv kopanja ali i onima koji podržavaju vlast. Uništiće živote i jenima i drugima.
– Nema života ako Rio Tinto počne da kopa. Ne znam ko je normalan a da može da bude za Rio Tinto. Srbija je bogata zemlja, kad uveče posadiš dugme ujutro nikne kaput. To ne sme da se uništi samo zbog toga što je Aleksandar Vučić, kako bi što duže ostao na vlasti, prodao zemlju i sve nas koji na toj zemlji živimo. I zbog toga moramo da se borimo da se ovaj kriminalni i korumpirani režim što pre skloni. Nema nazad! – zaključuje Aćimović.
Ivan Kovačević
.
