Neznanje

Nedavno sam sreo školskog druga, išli smo u istu osnovnu. Posle toga, on na zanat, a ja u gimnaziju. Kaže mi, ubrzo nakon što je završio zanat, zaposlio se i radio četrdeset i nekoliko godina. Ali ipak je otišao u penziju pre punih šezdeset i pet. Umanjena mu je penzija, ima tek dvadesetak hiljada. Umrla mu i žena, sam plaća državi dažbine. Pomaže mu sin, pa nekako opstaje.

A neko se, sram ga beskrajno bilo, hvali, on je izgradio Beograd na vodi. Obećava i Nacionalni stadion, hteo i gondolu.

Kada bi moj školski mogao kupiti kartu za taj stadion, ili se provozati gondolom, da ne govorimo o Beogradu na vodi?!

Ne, ne razmišlja moj školski kako je živeti u stanu gde kvadratni metar košta pet hiljada evra, nego kako je imati penziju dvadeset hiljada dinara?

Nije tu kraj.

Često čujem gotovo ponosnu izjavu – Ja sam apolitičan!

Te apolitične kao da ne interesuju ni moj drug, ni sinovi Stanike Gligorijević, ni roditelji poginule dece, svedočenje inspektora Mitića o Jovanjici, litijum, i ko zna šta još, u društvu gde se baš nikada ne dešava nešto pogrešno, i niko od odgovornih ne zakazuje.

Nije to apolitičnost, dragi moj narode, nego nedostatak solidarnosti, socijalne svesti, empatije, u poslednjoj instanci i morala. Taj nedostatak gasi pravdu. I osmeh, ne samo mnogim nama, robovima, nego sve više i sigurnije i tim našim nesretnim, pogrešnim i izgubljenim robovlasnicima. I ne vodi ničem dobrom. Nikada i nikome.

A robovlasnici se i dalje samo tvrdoglavo i uporno trude da vladaju promovišući neistine i neznanje. Po svaku cenu. Znanje im smeta. Jedino su mrak i neznanje. To je tajna je nihovog uspeha i trajanja. Veruju, dobro je samo da se ne sazna bilo šta što im ne odgovara.

Ne znaju robovlasnici da je postojao Platon, starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, osnivač Akademije u Atini.

Koji je davno rekao da postoji samo jedno dobroa to je znanje, i samo jedno zlo – a to je neznanje!

Exit mobile version