Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, glavni i odgovorni urednik Vojvođanskog istraživačko- analitičkog centra (VOICE), programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, dr Dinko Gruhonjić, autor je brojnih naučno- istraživačkih radova iz oblasti medija i dobitnik više prestižnih priznanja za novinarsku hrabrost i etiku, borbu za ljudska prava i toleranciju, kao i protiv diskriminacije. Zbog kritike vlasti neretko je i sam bio na meti brojnih napada i pretnji, a za „Podrinske“, povodom 3. maja, Svetskog dana slobode medija, govori o medijskoj slici Srbije.
Da li je pritisak na medije u Srbiji u poređenju sa prethodnom godinom veći ili manji, imajući u vidu specifične okolnosti rada u vreme epidemije kovida-19, ali i druge faktore?
Pritisak na nezavisne medije se, očekivano, pojačava, jer smo sve više gotovo jedina snaga u društvu koja ima hrabrosti da glasno kaže da je car go. Opozicija praktično ne postoji, univerziteti ćute, retki intelektualci ponekad nešto progovaraju, institucije su zarobljene… Dakle, mi smo na ledini. Zbog toga nas hapse, pale nam kuće, prebijaju nas i šaraju nam grafite na kućnim vratima, dok sve to podržavaju poslanici praktično jednopartijske skupštine. Dok oni koji su bojkotovali izbore uglavnom ne mrdaju dalje od Terazija. Kako je nama „na lokalu“, izvan Beograda, to samo mi znamo. Kovid je otvorio dodatni prostor za represiju režima, jer su građani zauzeti golim preživljavanjem.
Koliki je značaj profesionalne odgovornosti novinara u takvim uslovima i jesu li novinari tokom prošle godine položili taj test?
Zavisi na šta mislite kada kažete „novinari“. Novinari u Srbiji postaju sve više veoma retka vrsta. Jer novinari su samo oni koji se pridržavaju etičkog kodeksa, svi ostali nisu. Kao što ni lekari koji, umesto da leče, ubijaju- nisu lekari. Nezavisni novinari u Srbiji su uglavnom položili ispit, ali je problem u tome što ih je sve manje i što medijska scena Srbije sve više postaje, kao i celo društvo, bipolarna. Pa se mediji dele za one koji su za Vučića i one koji su protiv. A to je idealna situacija upravo i jedino za- Vučića. Antagonizam je njegovo prirodno, radikalsko, okruženje.
Budući da ste i sami često izloženi ozbiljnim napadima i fašističkim pretnjama, da li je neki od tih slučajeva imao sudski epilog?
Nijedan od slučajeva za ovih 20 godina nije imao sudski epilog. Nekažnjavanje je jasna poruka počiniocima: samo nastavite! I oni nastavljaju i nastavljaće. Plašim se samo da će stvari izmaći kontroli. Videli smo to nedavno na primeru fizičkog napada na radijskog voditelja i antifašistu Daška Milinovića, kojeg su pokušali prebiti u blizini njegovog stana, kada je krenuo na posao. Naše društvo je duboko fašizovano već duže od 30 godina. Velika većina društva naprosto odbija da to prizna i kupa se u nacionalističkim mitovima, podržava ih. A nacionalizam je prauzrok svih naših užasa i nevolja. Velika većina opozicije, akademije, univerziteta, intelektualaca…, zapravo su pravi pravcati saučesnici u promociji te ideologije zla. Mi živimo nacionalistički pakao, a definicija pakla na Zemlji je neprestano ponavljanje istoga.
Ako imamo u vidu neadekvatno sankcionisanje krivičnih dela protiv novinara i njihov težak ekonomski položaj, kako definisati slobodu medija u Srbiji, gde ona počinje, a gde se završava?
Sloboda medija počinje i završava se u borbi za slobodu. Ne vredi neprestano kukati, to je inferiorna pozicija, to je autoviktimizacija koja ne vodi nikuda. Previše smo mi iz nezavisnih medija zagledani u sopstveni pupak i u sopstvene projekte. Premalo sarađujemo. Ako tako nastavimo, nema sumnje da će nas podaviti u mraku, jednog po jednog. Odgovornost je i na nama. Pred sobom imamo protivnika koji je osvedočeni neprijatelj svake vrste slobode, a naročito slobode medija, jer Vučić sa sobom nosi kompleks lošeg novinara. Spram toga moramo i da se ponašamo, da budemo proaktivni, da se samoorganizujemo, povezujemo i da ne čekamo da se opozicija „opameti“. Ne da idemo pred Vladu Srbije da protestujemo sa podignutim novinarskim legitimacijama u rukama, to je potpuno besmisleno. Nego da pišemo, pišemo i pišemo. Ako jednog napadnu, onda da se svi solidarišemo tako što ćemo pisati svi o temi koju je započeo napadnuti kolega. Jer javnost je naše jedino oružje i građani će nam verovati baš onoliko koliko mi budemo sarađivali s njima. A javnosti ima i izvan Beograda.
Pre nekoliko godina ste govorili o anti- novinarima i anti- medijama koji dezinformišu javnost i kao takvi su veoma opasni. Kakav je odnos prisustva medija i anti- medija danas u Srbiji i da li građani prave razliku?
Antinovinarstvo je apsolutno dominantno u Srbiji. To je smišljena podvala kako bi se novinarstvo dezavuisalo. Danas kada biste pitali „obične građane“ da kažu koja im je prva asocijacija na reč „novinar“, oni bi rekli „lažov“. Većina građana ne prepoznaje razliku između kredibilnih i nekredibilnih medija. Mi o tome moramo neprestano govoriti. To se zove medijska pismenost. Kao i svaka vrsta pismenosti, ona se uči i mi moramo biti uporni, ma koliko nam se činilo da smo hiljadu puta ponovili jednu te istu stvar, moramo nastaviti to da ponavljamo. Da edukujemo građane, ali i da razgovaramo s njima. Moramo pre svega priznati sebi da našem društvu nedostaje demokratske tradicije. Naslage autoritarnosti su ovde ogromne, sedimenti naslaga su u pitanju. Mi imamo tabloide koje zovemo tako iako to nisu tabloidi. To su mutanti, jer su im selebritiji političari, a ne ličnosti sa estrade, jer se bave negiranjem ratnih zločina, jer se- generalno- zapravo bave raspamećivanjem građana. To je projekat izvršne vlasti. Oni na taj način šalju poruku širokoj javnosti: evo, vidite, novinari lažu, oni su polupismene prostačine, nemojte im verovati. Na taj način, izvršna vlast eliminiše novinarstvo kao četvrti stub demokratije, kao neugodnog kontrolora vlasti. I uspeli su u tome: veliki broj građana nam ne veruje. U istom paketu izvršna vlast „razvaljuje“ i nezavisne institucije, i- što je verovatno najštetnije od svega- pravosuđe. Nije tačno da su sve sudije i svi tužioci korumpirani, baš kao što nije tačno da su svi novinari korumpirani i zastrašeni poslušnici. Ali, ako nemate nezavisno pravosuđe, ako nemate nezavisne institucije i ako nemate nezavisne medije- onda imate otvoren prostor ka diktaturi.
D.Dimitrijević