Projekat „Mediji“
Kada se govori o medijima, naročito u Srbiji, često se koriste termini nezavisni i slobodni sa i bez znakova navoda. I kao svi znamo šta to znači, kao nešto što se podrazumeva. Ali, nije tako.
Od koga su to mediji nezavisni i da li postoje i neslobodni mediji? Svuda u svetu a odnedavno i kod nas, mediji se nalaze u privatnom vlasništvu, osim javnih servisa koji se finansiraju iz budžeta ili pretplatom građana – u Srbiji kao taksa uz električno brojilo, ali i iz budžeta i kroz reklame.
Vlasnici medija kao i bilo čega drugog očekuju profit od delatnosti kojom se bave i u koju su uložili novac ali uređivačka politika medija trebalo bi da bude u rukama novinara, dakle neposrednih medijskih radnika. Da li je baš tako? Pa, nije.
Nigde u svetu ovakav kakav je u vremenu neoliberalnog kapitalizma. Ali, u civilizovanom svetu novinari su slobodni da pišu i govore sve ono što bi javnost trebala da zna a ako ono što prezentuju građanima nije istina slede sankcije (velike novčane kazne) tako da i oni i njihovi nadređeni i vlasnici moraju da dobro razmisle kada nešto objavljuju. I u tome je velika razlika u odnosu na stanje stvari u Srbiji gde neistina prolazi gotovo nekažnjeno ili u jako malom obimu (pogledati naše tabloide i televijzije sa nacionalnom frekvencijom) a bez odgovornosti za javno izgovorenu ili napisanu reč ne može se govoriti o pozitivnom uticaju na društvo već sasvim suprotno od toga i to vidimo svaki dan.
Nezavisno od politike (političara na vlasti) mnogi mediji ne bi ni postojali jer njihovi prihodi zavise direktno od državnih institucija i preduzeća kroz oglašavanje ali i tzv. sivu zonu.
A što se tiče slobode novinara tih medija ona je bezgranična da pišu i govore bilo šta a bez odgovornosti od koje su i svojom krivicom oslobođeni.
Na lokalnom nivou situacija je još složenija, čak se može reći i dramatična. Lokalni mediji se finansiraju iz budžeta opštine ili grada putem konkursa za medijske projekte ali oni koji upravljaju lokalnom samoupravom, znači vlast, odlučuju o tome kome će sredstva namenjena medijima pripasti i u kom iznosu pa su tako nekom majka a nekom maćeha jer njihove odluke ne zavise od toga da li su određeni mediji profesionalni, objektivni i kritični već da li su kako se nekada govorilo „na liniji“. Partijskoj, naravno.
Političari na vlasti bi voleli da mediji budu u službi njihovog imidža i rejtinga dok građani očekuju da budu tačno i pravovremeno informisani o svemu što se dešava u njihovoj sredini jer ih se to tiče i može uticati na njihov život vrlo neposredno. I zato vlast, svuda a u Srbiji posebno, želi da ima kontrolu nad medijima, vršeći indirektno a često i direktno, pritisak na njih što na kraju dana šteti svima. Ako se tome pridodaju pritisci lokalnih moćnika iz svih sfera društva, od privrednika preko „biznismena“ do kriminalaca, može se videti da je rad novinara u lokalnim sredinama veoma otežan i stresan, ponegde gotovo nemoguć, po sistemu „ko nije naš protiv nas je“ i slede reperkusije.
Lokalnim kabadahijama je interes da građani što manje znaju o njima i njihovim poslovima kao i o svemu drugom u toj sredini jer samo kroz istinito informisanje ti građani mogu formirati isparavno i objektivno mišljenje i reagovati i donositi ispravne odluke, kada bude vreme izbora recimo.
Javni servis RTS ima parolu Vaše pravo da znate sve. I ne pridržavaju se toga. Na lokalu je još gore i opasnije. Sećate se, nije teško biti fin kao ni nezavisan i slobodan medij. Ali, to košta. I plaća se i na drumu i na ćupriji.
Dragan Karalazić
