Da li država, kakav god pravni oblik imala, služi da bi zaštitila svoje građane i doprinela njihovoj sigurnosti i prosperitetu ili je ona tu da bi sopstvene građane držala u strahu, pokornosti, neznanju i tsl., zarad interesa nekolicine, bilo nekolicine kojoj je to matična država ili nekolicine njoj stranih državljana? Ili drugačije, da li nam treba nešto što je uspostavljeno radi nas, a što se izvitoperilo i pretvorilo u idola koji traži krv ili nam ne treba? Naravno, kada je čovek uplašen i ne koristi svoje date darove (sposobnost logičkog mišljenja, na primer), onda je idolopoklonstvo „sjajna“ stvar. No, zar se mi ne bi trebali žestoko protiviti idolima i idolopoklonstvu u svim njegovim oblicima? Da budem precizniji, da ne bude zabune, ovde mislim na izvitoperenu modernu (neoliberalnu, diktatorsku, kvazikomunističku ili pseudodemokratsku) državu, državu koja jede svoju decu i pije njihovu krv, kojoj njeni građani služe kao robovi i izvori energije za njen bezsuštinski opstanak, državu koja je „tiran tiraninu“, a kamoli običnom (prosečnom) čoveku. Mada, da li uopšte postoji neka država čija vlast nije izvitoperena, a posledično i njeni građani? Ili uzročno. Jer, ako narod bira vlast, bira političko uređenje države koju priznaje kao svoju, onda on snosi i odgovornost za tu vlast i to političko uređenje. Ili bi tako trebalo biti. Izgleda da je izvitoperena država posledica izopačenog uma i otvrdlog srca prosečnog građanina te države. No, pretpostavljam da retko ko ima hrabrosti da se suoči sa tom činjenicom. Zato i živimo u strahu. A strah čini da nam obraz često bude prljav, kao što reče pesnik kojeg retko ko čita.
Jovica Radović