Verujem kako ima puno naših mladih ljudi koji bi u boljem i neotuđenom okruženju bili srećniji. U ponuđenom ambijentu nerealno je očekivati zadovoljnu i srećnu omladinu. Mladi žele nešto sasvim drugo, ispravnije i lepše. A o tome šta im nudimo, niko istinski ne brine. Previše je šunda, kockarnica, kriminala, nepravde i još mnogo toga što nije za pohvalu. Roditelji, naravno i prirodno, uvek najviše vole svoju decu. To nije uvek dovoljno za obostranu sreću. Pravdajući se poslom i borbom za goli opstanak, ne čujemo svoju decu, ne stižemo da im kažemo tih toliko potrebnih par reči podrške ili pomirenja. Roditeljstvo je veština za koju mnogi nisu urođeno talentovani. A oni koji bi ih u to morali uputiti, čija je to obaveza, ne postoje, to ne čine, ili čine samo prividno. Mnogi prosvetni radnici posvećeno i puno bave se svojom profesijom. Ali, projektovano pogrešno. Više nametnutom administrativnom i formalnom, nego suštinskom ulogom škole. Npr. držimo dopunske časove nezainteresovanim učenicima, a one najbolje najčešće zapostavljamo. Vaspitnu ulogu škole i zajedništvo svih njenih aktera da i ne pominjemo. Međusobno nerazumevanje, nesaradnja i otuđenje su dominantni i sveprisutni. Oni na vrhu, koji su plaćeni da projektuju školovano i građansko društvo, većinom i mnogo više brinu o svojim, potpuno ličnim problemima i interesima, nego o institucijama đaka, roditelja i pogaženim prosvetnim radnicima. Ni o bilo kome ili čemu drugom. Mnogo je važnije i lakše, korisnije, graditi neki most, put ili stadion, nego stvarati druželjubive, samomisleće, obrazovane i slobodne ljude. Sve nas je to pritislo, učini se da nam je nebo nepovratno palo.
Ipak sam optimista, želim da verujem u snagu moguće promisli.
Želim da verujem u zdravu snagu dijalektike, po kojoj borbe suprotnosti neumitno rađaju nova promišljanja i nova rešenja. I toliko potrebno da prati bolja rešenja i stvara bolje društvo, volite se, ljudi!
Volite se, ljudi!
Kako vratiti taj osmeh na lice, koji smo oduvek voleli, i čini se trenutno donekle izgubili. Njega ne donose baš izvesno, ni uvek, sve novotarije ovoga sveta, zlato i avioni, nekad ga možda pre donosi ono besplatno, najjednostavnije, oduvek u nama, obična reč, toplina i ljudskost.
- Kao i uvek, zamišljen i donekle odsutan, koračam poznatom ulicom, idem kući. Primećujem sredovečnu, možda i malo stariju ženu, koja čisti ulicu. Po njenim pokretima vidim da nije baš orna. Pitam je teško li je raditi njen posao. Ona me gleda, istovremeno i iznenađeno i prijateljski. Sa blagim osmehom ogovara da nije teško, nego je, kaže, imala puno dana godišnjeg odmora, dvadeset i nekoliko, pa se odvikla. Kao da se znamo ceo život, nastavljamo bogatiji za taj trenutak jednostavnosti i ljudskosti, i osmeh te nepoznate žene i moj.
- U školu dolazi majka sa sinom koji nema dovoljno bodova za upis. Gledamo ponovo njegov test, pregledan je korektno, broj bodova je tačan. Predlažem da odu u drugu školu, na zanimljivom smeru još ima slobodnih mesta. Posle nekoliko godina dolazim u bolnicu na bezazlenu hirušku intervenciju, pred kraj radog vremena. Lekar mi kaže da nema više sterilnih instrumenata, bilo je puno posla. A nema ni vremena za pripremu novih, pa da dođem sutra, malo ranije. Tu prisutna medicinska sestra, uz prijateljski osmeh, predlaže da ih ona pripremi . Ona me je, kaže, prepoznala, lepo sam ih dočekao i ohrabrio, iako se nije desilo ono što su tada trenutno želeli. Njen sin se upisao i završio školu u koju sam ih tada uputio.
- Na početku, ili kraju pešačkog prelaza, mimoilazim se sa mamom, tatom i njuhovom ćerkicom. Gotovo smo se sudarili. Malo sam se vratio u nazad, uz izvinjenje i osmeh. Devojčica me je pogledala kao da je nešto htela da mi kaže. Pitam je kako se zove, ona mi odgovara i nastavlja. Idu da kupe igračku sestri i njoj, govori mi kako se sestra zove i koje igračku želi ona, a koju sestra. Kao da se obraća nekom rođaku ili kućnom prijarelju. Sasvim običan susret još jednom je probudio prijatni osmeh na našim licima.
Sećam se, davne 1966. godine snimljena je jugoslovenska televizijska serija “Volite se ljudi”, našeg humoriste i pisca Vase Popovića (1923 -2007.), u kojoj su igrali Danilo Bata Stojković, Mija Aleksić, Neda Spasojević, Bora Todorović i drugi velikani našeg glumišta.
Moguće li je?
