Tarabićima je „KAZATO“, deda Miloju se „JAVLJALO“, a mene je žigala bešika.
Neki učeni ljudi kažu da svaki čovek ima dodatno čulo, preko kojeg može predvideti budućnost.
Iako su se najjače političke partije u Azbukovici, pre izbora, zaklinjale da sa onim drugim u koaliciju „neće ni mrtvi, da sa njima – nikad, nema šanse, oni su zlo“, moji bolni žigovi mijura su mi davali signale da će sve biti drugačije.
I bi drugačije. Formira se koalicija, i svi rogovi, osim jednog poluslomljenog uđoše u vreću. Održaše konstitutivnu sednicu, izabraše vrhovnike zakonodavne i izvršne vlasti i pauza. Nadzorni, upravni i ostali odbori, još uvek stari. Direktori javnih preduzeća stari, nova dogovorena radna mesta na nivou trača.
Od najavljenih, spektakularnih, visokih državnih funkcija samo jedno ostvareno, ostala tri vise, ko kese na vrbama posle velike poplave.
I taman kad mi je urinarni trakt radio ko švajcarski sat, ponovo žigovi, bolovi i naduvanost. I vidim, biće drugačije.
Ni čestito obaviše prvu bračnu noć, a već razvod na pomolu. Prije i prijatelji, svekrve i tašte, svekrovi i tastovi, smrtno zavađeni, jedni traže povrat miraza, a drugi tvrde da je mlada nečista i izraubovana. Ne da se nama robovima, krivotorbićkim, sitno samleti.
Boban Smiljanić
