Budućnost počinje u Srbiji:
Noć je. Svet oko mene je utihnuo, ali um kao da se rasplamsao. Jedna rečenica (zapisana na Fejsbuku prošle godine na ovaj dan), izgovorena negde, u nekoj prilici, koju ne znam sa sigurnošću, ali čiji odjek ne napušta misli: „Budućnost počinje u Srbiji.“
To je rekao Džulijan Asanž, čovek koji je rasturio tajne velesila kao da su papirne figure, koji je upozoravao na digitalnu tiraniju mnogo pre nego što su ljudi počeli da premazuju kamere lepkom. Njegove reči, svakako, nemaju lagan teret. I kad padnu, ne padaju uzalud.
A sada ta budućnost. I Srbija. Nesanica.
Šta je to što je Asanž video u ovoj malenoj, tvrdoglavoj, razapetoj zemlji da bi tako nešto izjavio? U zemlji koja sebe stalno počinje iz početka, u kojoj se istorija obnavlja kao školska lekcija koju niko ne zna do kraja da odgovori. U kojoj se borba za istinu vodi po kafićima, tviter nalozima i seoskim prodavnicama. U kojoj svaki čovek mora, makar jednom u životu, bude disident.
Srbija je paradoksalno mesto. I zato je primer za svet. Ovde se borba za slobodu vodi jezikom, i uprkos njemu. Ovde je korupcija normalizovana, ali je i otpor usađen u genetski kod. Ovde se istovremeno živi u antici, devedesetim i futurizmu. I ovde svako, u neko doba, bar jednom oseti da je reč budućnost nešto što se ne dešava negde daleko, nego upravo sada, u ovom trenutku, u njegovoj ulici.
Asanž je, verovatno, video ono što mi često ne želimo: da u Srbiji eksperimenti počinju pre nego što postanu politika. Da se ovde testira granica između otpora i pokornosti, između nade i beznađa. I da su ljudi, koliko god umorni, ipak budni.
I zato je nesanica logična. Uviđaj stvarnosti uvek budi. Ovo nije umor tela, već umor savesti. Ne spavamo jer osećamo da se nešto važno dešava ili bi moglo da se desi, ako se ne predamo.
Možda Asanž nije mislio na nas kao na heroje budućnosti. Možda nas je samo video kao laboratoriju, kao ogledno dobro u kojem svetska ideologija proverava svoje mehanizme. Ali čak i ako jesmo to, ako jesmo eksperiment, šta ako odlučimo da ne budemo samo objekti, nego autori tog eksperimenta?
Srbija je mesto gde se prošlost ne završava, ali i gde se budućnost iznenada rađa. Između tih krajnosti, ležimo budni, čekajući da od sna napravimo viziju.
Do tada neka i nesanica bude otpor.
