Sanja Radosavljević, majka četvoro dece i lični pratilac malene Dore:
Sanja Radosavljević je majka četvoro dece „kojoj su oni ceo svet“. Ogromna ljubav prema deci ju je i ohrabrila da počne da se bavi ovim humanim poslom ličnog pratioca kao i neostvarena želja da bude vaspitač. Strpljenje i tolerancija su nešto što ona poseduje kako kaže „u neograničenim količinama“, gde se njeni prijatelji često našale da „baš i nije pametno biti u ovim razmerama tolerantan“, ali bez lažne skromnosti to je i velika osnova za bavljenje ovim poslom. Ona je poslom ličnog pratioca počela da se bavi u septembru i za „Podrinske novine“ otkriva sve lepote ali i poteškoće vezane za ovaj posao.
Koliko dugo ste lični pratilac i kako ste time počeli da se bavite?
– Kao lični pratilac sam počela da radim ove godine u septembru, još ranije sam čula za ljude koji to rade, ali se nisam raspitivala jer sam smatrala da je potrebno neko posebno obrazovanje. Jednom prilikom sam srela Anu Katić i kroz razgovor sa njom saznala da je potrebno samo da se prijavim humanitarnoj organizaciji „Dečje srce“, prođem edukaciju i to je to. Dalje se sve jako brzo dešavalo. Usledio je poziv i obaveštenje da sam dobila dete i tako je Doroteina i moja avantura krenula.
Kome ste lični pratilac i kako je počelo vaše druženje sa tim detetom?
– Moja devojčica je Dorotea Mirović. Na moje insistiranje, nas dve smo se upoznale par dana pred početak našeg zvaničnog druženja u vrtiću, jer sam ja želela da kroz razgovor sa roditeljima bar malo upoznam Doru. Da koliko toliko upoznam njene navike i potrebe, jer nije svejedno biti sa detetom koje vidiš prvi put, bilo da je ono bez smetnji u razvoju a pogotovu dete sa posebnim potrebama.
Kako biste opisali vaš odnos sa detetom kom ste lični pratilac?
Dorotea i ja se svakim danom sve više upoznajemo. Trudim se da se ja prilagodim njoj i njenim potrebama. Otkad je došla u ovu grupu gde je sada u vrtiću „Bambi“ ona je jako napredovala zahvaljujući prvenstveno vaspitačima iz te grupe, jer su oni prošli težu fazu prilagođavanja dok ja nisam došla. Sada udruženim snagama se trudimo da Dorotea ima kvalitetan dan sa svojim vršnjacima, kao i oni sa njom i da je posmatraju kao i svako drugo dete i uključe je u sve aktivnosti grupe. Posebno bih se zahvalila roditeljima ove grupe, na divnom vaspitanju svoje dece, koji ni u jednom trenutku nisu na Doroteu gledali drugačije, nego na jednaku njima. Kao i vaspitačima koji svoj posao obavljaju baš onako kako treba, profesionalno ali sa dosta ljubavi. Ja sam se samo priključila i nastavila njihovim stopama.
Kako izgleda Vaš jedan dan sa detetom kom ste pratilac?
Ni jedan dan nije isti. U vrtiću je uvek nešto novo, drugačije aktivnosti gde se trudimo da koliko možemo uključimo Doroteu u njih. Bilo da je to crtanje, bojenje, grupne aktivnosti, u sobi ili van nje, u šetnji koju ona posebno voli kao i sve aktivnosti vezane za izlazak napolje. Mada se mi najviše trudimo da nju prilagodimo da može da funkcioniše u grupi sa ostalom decom, da se socijalizuje sa njima i da se privikne na grupni rad, da bi joj se olakšao polazak u školu.
Kakav je Vaš odnos sa roditeljima deteta i da li imaju poverenja u Vas?
Imamo više nego korektan odnos. To su ljudi koji su toliko posvećeni Dorotei, toliko rade sa njom, bore se za njenu samostalnost iako pored nje imaju još dvoje dece kojima je potrebno da roditelji budu i uz njih, svako od njih ima svoj posao. Oni to uspevaju, uigrani su i svaka im čast na tome. Što se tiče poverenja, nadam se da ga imaju, to je više pitanje za njih ja se trudim najviše što mogu, da ih ne izneverim.
Koji su najveći izazovi sa kojima ste se susreli od kada ste lični pratilac?
Kao i većini pratilaca i meni je definitivno najveći izazov bio, da što bolje upoznam dete, njene navike i potrebe. Da uspostavimo komunikaciju, da me prihvati kao i ja nju, da stekne poverenje u mene i da joj ja budem oslonac kada njeni roditelji nisu uz nju. Da smo donekle uspele u tome, pokazuje Dorin napredak u grupi ali ovo je tek početak, nas dve tek čekaju izazovi.
Koliko zapravo postoji problema u inkluziji i u poslu ličnog pratioca?
O ovom humanom poslu nedovoljno zna ali i da dosta ljudi odustane iz razloga jer je plata za ovoliku odgovornost mala, da u slučaju ne dolaska deteta u vrtić ili školu, taj dan se ne plaća, kao ni bolovanje u slučaju pratioca. Nismo prijavljeni preko cele godine već se radni odnos prekida za vreme raspusta. dosta ljudi se u tom periodu snađe za drugi posao i više se ne vraćaju, što dodatno kasnije pravi problem, najviše roditeljima jer ostaju bez pratioca. Drugi još veći problem se dešava u ustanovama gde nisu spremni svi učitelji ili vaspitači na rad sa decom sa posebnim potrebama. Svesno ili nesvesno ih odbacuju i tu nastaje problem. Nije ovo veliki grad, sve se zna, roditelji pokušavaju da na sve načine dođu do onih koji su spremni da pomognu njihovom detetu ali ne mogu sva deca kod jednih te istih. Inkluzija je uvedena kao obavezna, ali se tu nije dovoljno radilo na uklapanju jednih sa drugima i tu počinju problemi prvenstveno dece koja nisu kriva što su takva rođena, preko roditelja i na kraju svih nas ostalih. Nekada nismo svesni koliko smo zapravo srećni mi ostali koji imamo zdravu decu i nezahvalni smo, jer ponekad na male životne prepreke gledamo kao na nepremostiv problem, a zapravo nismo svesni sa kojima se borbama bore roditelji dece sa posebnim potrebama. Nije teško biti human, treba samo malo volje. Branka Filipović i Dejan Knežević su jedni jako humani i posvećeni vaspitači koji su Doroteu prihvatili prvenstveno iz razloga da bi joj pomogli i doprineli njenom što većem napretku. Ja prosto smatram da i oni kao takvi, zaslužuju da se o njima i njihovom radu, zna mnogo više, jer u našoj grupi Dora nije jedino dete sa posebnim potrebama, kao i celokupan kolektiv vrtića „Bambi“.
Đ. Mijailović