Da se podsetimo. Utopija je zamisao o idealnom društvu. Nastaje kao posledica nezadovoljstva postojećim, koje se kritikuje.
Najpoznatiji socijal-utopisti su Sen-Simon, Robert Oven i Šarl Furije. Prethode im Tomas Mor („Utopija“) i Tomazo Kampanela („Grad Sunca“).
U idealnom društvu postojala bi, valjda, i idealna škola. Njen nastanak podrazumeva ukazivanje na slabosti postojeće. Spomenimo samo neke, sigurno ne i najvažnije.
Da li, u idealnom društvu, struka nekako i nekada može biti važnija od politike? Npr. da se, u korist đaka, njihovih roditelja i profesora, pri izborudirektora škole briše „političku podobnost“ kao uvek prisutna odrednica (čitaj – decenijama najvažnija). Mogu li takvi, najstručniji i najbolji, valjano voditi škole, bez obzira na političko opredeljenje.
A ako vam je ovo preozbiljno, možemo i o nečemučega se svi, po završetku školovanja, takorado sećamo. Opravdano želimo da naši đaci budu građani sveta! Valja biti i negde drugde, ne samo u učionici, ma koliko ona bila korisna i savremena.
Možemo li se u tih nekoliko ekskurzijskih dana odreći diskoteka, galame, tradicionalnih šenlučenja i opijanja? U korist vremena u kome će, uz pomoć vodiča i svojih profesora, naši đaci valjano doživeti to nešto što će pamtiti celoga života. Upoznati svoje profesore van prostora škole, graditi uzajamno iskreno uvažavanje. Da istinski bude najvažnije to što ćemo čuti i videti! Ni premalo, ni previše, primereno mladosti i lepom raspoloženju svih učesnika ekskurzije. Nije li, samo zarad nezaboravnog druženja, preskupo i predaleko putovati do Praga hiljadu kilometara?!
Vratimo se školi. Poželimo samo mirne, neratoborne roditelje, koji veruju profesorima, ne biraju one manje zahtevne, ne dolaze kod direktora sa pristrasnim i nerealnim željama. Ne pišu dopise Ministarstvu, kojima se neželjene ali objektivne ocene obaraju, ne donose opravdanja za koja i sami dobro znaju da nisu istinita.
Pri kraju ove vesele priče o utopiji, poželimo i Ministarstvo koje nas uvažava. Ne dodvorava se učenicima i njihovim roditeljima, propisujući i odobravajući sve što ovi požele. Da se glasači ne naljute.
A za sam kraj, jedno neizbežno pitanje: Da li je baš sve utopija?
U traženju odgovora, valja nam pročitati knjigu: “Čovečanstvo”, holandskog istoričara i pisca Rutgera Bregmana (26. april 1988. – ). Prećutnu pretpostavku da su ljudi loši, koja ujedinjuje psihologe i filozofe, levicu i desnicu, antičke i moderne mislioce, Bregman ovom knjigom negira, dokazujući da su ljudi stvoreni za dobrotu i saosećajnost više nego za nadmetanje, skloniji da veruju jedni drugima nego da gaje međusobno nepoverenje.
Pokušajmo da spoznamo i prihvatimo Bregmanov kredo. Vredi li?
Siniša Mozetić, profesor u penziji