Ko god radi sa seljakom, zaradi više od njega
-Živim ovde, nemam drugu perspektivu. Radimo sa stokom i imamo dosta zemlje pod zakupom. Većinom imamo svoju mašineriju. Da se živi, životari se, ali o proširivanju posla nema ni govora – počinje priču za „Podrinske“ mladi poljoprivrednik Nemanja Lacković (25) iz Klenja, koji sa vremešnim ocem i šest godina mlađim bratom održava porodično imanje. Kaže da je teško, ali ipak ne gubi nadu. Kada je potrebno, radi od jutra do mraka. Nema spavanja. Svinjogojstva se odrekao pre četiri meseca jer svinje, kako kaže, jedu „živ novac“.
– Svinjare su mi prazne. Mogu da ih napunim, ali sve zavisi od toga koja će cena biti. Da idem u minus i radim za drugog ne pada mi na pamet. Bikove pokrivam sa svojih njiva, hranu kabastu skinem, ne kupujem. To me ipak spašava, jer bikovi su malo skočili na 2,05 eura, a predao sam ih pre pet meseci za 1.9. Bik me košta dva evra. Znači, deset centi sam odmah u minusu po kilaži – priča Nemanja.
Uslužno, malo baliranja i košenja detelina, sve je to da pokrijem svoje rashode. Gorivo što potrošim svoje na njivi, kad zbrojim, opet na kraju budem na nekoj nuli. Nemaš tu nikakvu zaradu. Na osamnaest hektara zemlje sejem kukuruz, pšenicu, stočni grašak, detelinu. Deset hektara kukuruza smo posejali. Uložili smo mnogo novca. Danas nešto javljaju kišu. Ako padne, biće dobro. Ako ne padne, biće velika šteta i ne znam kako ćemo preživeti. Ne znam kako ćemo ishraniti marvu. Što je najgore, meni treba do deset vagona kukuruza samo za bikove. Sejem kukuruz za silažu. Za bikove godišnje odsecam dva hektara.
Ima li rezervnog rešenja?
Spas nalazim na drugoj strani- u suncokretu koji sam počeo da sejem pre dve godine. Isplati se. Ova godina je idealna za njega, ali za kukuruz i soju nije. Imam trideset junaca i dve krave. One sad treba isto da se tele. Imao sam deset, pa sam spustio na dve. Krava da petnaest litara mleka- 400 dinara. Bala sena je sad trista dinara, a ona pojede dve bale. O čemu mi pričamo?
Koliko dugo se već aktivno baviš poljoprivredom?
Od svoje sedamneste godine, pa i ranije, koliko je škola dozvoljavala. Završio sam osnovnu i srednju za mašinbravara u Bogatiću. Od posla u struci, pa i van nje, davno sam odustao. Privatnici ne pristaju na kompromis, traže maksimalnu posvećenost, a slabo plaćaju. Radio sam na nekoliko mesta. Svi smatraju da nemaš hleba da jedeš, ucenjuju te. Na ovakvim žegama slabo te plaćaju, a ne daju ti ni da se odmoriš.
Veliko imanje nije lako sam voditi, ali tri para ruku radi bolje nego jedan. Koliko ti otac i brat pomažu?
Brat je mlađi. On je ’96 godište. Tata pomaže, ali i njega već stižu godine. Kad mi treba, skupim nekoliko drugova da ne plaćam. Pomognu mi i ja se njima isto tako na neki način odužim. Ali to bude možda jedno sedam- deset dana u godini. Kad se radi silaža, kad se vuče seno, slama, šarovina. Ja sam se već ispraksao da sam uzorem njive i tu ne treba niko da mi pomaže. Imam svu mašineriju, fali mi još kombajn. To plaćam. Tako može još nekako da se preživi kad imaš svoju zemlju. Opet, ti kad skineš sa svoje njive i tad si na nuli u odnosu na to koliko uložiš. To ti je kao kredit u svojoj kući da imaš. Samo bez kamate. Zimi kupiš seme, đubrivo u nekom periodu u kojem može čovek da izdrži i gledaš kad ti stižu bikovi i svinje, pa tad i kupuješ, prelamaš.
Nekad i 24 sata. Vremena za odmor se ipak nađe. Ako se na vreme krene, na vreme se i završi. Nije mi teško ništa da radim, samo da država bolje isplaćuje subvencije. Pre je bilo za bika 10 hiljada dinara. Kupiš telad i moraju da budu tri meseca ili šest u tvom vlasništvu. Odmah posle šest meseci dobijaš šest meseci 10 hiljada po grlu. Sad je kao sa svinjom. Kad predaš, nosiš odmah papire i onda čekaš odobrenje da ti se isplati. To je faktički tura za turu. Dve da predaš, jednu da dobiješ. I sve tako. Svejedno ti kasni. Mnogo je lepo kad skupiš telad i posle šest meseci dobiješ odmah subvencije i možeš da kupiš malo hrane. Telad su papreno skupa, bikovi jeftini. Moji bikovi su sada hiljadu evra. Moja telad su pre tačno šest meseci plaćena šest hiljada evra. Jedan bik pojede jedan hektar zemlje godišnje.
Kako izgleda rad na ovim vrućinama?
Vrućine ne samo da ugrožavaju zaradu, već dodatno i otežavaju posao na njivi. Niko ne vidi na trideset stepeni kad špartaš kukuruze, bacaš đubrivo, oreš, seješ… Kiše nema. Kukuruz je već otišao na 22 dinara. Iz nedelje u nedelju skaču. Čim nema kiše, kukuruz skače. Neće biti roda. Da ima roda, kukuruz bi odmah stagnirao ili otišao dole. Žito 18 dinara. Ti dobiješ 6 tona po hektaru, a uložiš osam tona. Ne daš keš odmah, nego u razmaku godinu dana. Cena od 18 dinara je mnogo mala. Drugačije bi bilo kad bi cena svinja ili bikova bila lepa ili bar hrana da bude povoljnija.
Vidiš li svoju budućnost na selu?
Ne vidim drugu perspektivu. Privržen sam ovome, dao sam sve od sebe na poljoprivredu, ulažem u zemlju, radim pod kiriju. Imam svojih 14 hektara, četiri hektara još radim pod kiriju. Samo država da stavi minimalnu cenu teladi, bikova, svinja, hrane isto. Hrana dosta „ubija“ seljaka. Pogotovo za svinje. Za bikove manje- više, daš šarovinu, slame, što te ne košta. Svinji treba „živ“ novac i jede duplo više. Na lepoj ceni, dva evra bikova, ti si na nuli. Na svinjama, na 180 dinara, ti si na nuli. A tvog rada nema nigde. Najveći problem je što država nije utanačila da se izveze višak robe i čim se pojavi višak robe, obaraju cenu. Ako kukuruz dobro rodi, obore odmah cenu i poljoprivrednik tu gubi. Isto je sa svinjama. Da nisu robne rezerve izašle s otkupom mi bismo bili u ogromnom problemu. Država treba da zaštiti seljaka. Kad dođu izbori, svi pričaju o seljaku, a kad prođu izbori, nema ih nigde. Mi treba da blokiramo puteve da bi naše svinje otkupili. Čim padneš na jednoj turi, dve godine ne možeš da se oporaviš. Dočekali su da Turci dođu u Srbiju da otkupljuju bikove. Bikovi bili evro devedeset. Kad Turci dođu kod nas, cena može da skoči. Što država ne stane tome kraj?
Kako izgleda tvoj društveni život na selu? Ima li ga?
Izađem jednom-dvaput nedeljno vikendom. Odem na bazen, uveče na piće sa drugovima. Kad uhvati sezona, tu nema vikenda, nema izlazaka. Za setvu, odeš ujutru, ne znaš kad si otišao, dođeš uveče, ne znaš kad si došao. I ujutru ponovo. Teško je, ali može. Šest hiljada evra sam uložio u kukuruz. Za šest hiljada evra sam mogao da živim godinu dana da ne radim ništa. Ako ne rodi, ne znamo kako ćemo preživeti. Za šta god da se uhvatiš uvek od nekog zavisiš. Ko god radi sa seljakom uvek više zaradi od njega. Država je otpisala seljaka, a on da bi nešto izborio mora da blokira puteve. Retko ko od mojih drugova koji su otišli iz sela ima dobru platu. Ako su ovde, rade neki poslić za 15-20 hiljada i to im je dosta. Prime platu, izađu dva vikenda u mesec dana i to im je dovoljno. Ni ovi u gradovima ne žive mnogo bolje. Nas poljoprivrednika je malo ostalo. Vide da seljaku nema hleba. Ja se borim nekako. Deda i baba su u Austriji već 45 godina i oni nam mnogo pomažu. Tu sam gde sam. Na drugo mesto ne mogu da odem. Da ne vidim perspektivu ne bih radio. Opet se vraćam na državu i podršku koju bi ona mogla da pruži. Ne tražimo mi kule, vile i gradove, nego da imamo za svoj život, da ne zavisimo ni od koga. Samo toliko.
Dragana Dimitrijević
/Teks objavljen 6. avgusta 2015)