Objavljeno 2. 3.2017. godine
Jelena Gajić, profesorka srpskog jezika i književnosti, za „Podrinske“
Svečana sala Biblioteke šabačke prošle srede je, zahvaljujući mladoj profesorki, masteru srpskog jezika i književnosti, Jeleni Gajić, bila mesto gde su se u jednoj večeri sastali i na pravi način praznovali kultura i stvaralaštvo Petra Kočića. Diplomu je stekla na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a u svom rodnom gradu Šapcu tri godine radi kao nastavnik u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“. Od malih nogu, ne sluteći, zavolela je svoje sadašnje zanimanje, budući da se u njenoj kući oduvek negovala ljubav prema pisanoj reči. Kroz školovanje, ta ljubav poprimila je sve veće razmere, a iz interesovanja za društvene nauke unutrašnji poriv vodio je književnosti, čemu su značajno doprineli profesori u Šabačkoj gimnaziji, koji su joj, kako navodi, trasirali put prema studijama. Nasuprot rasprostranjenoj potrebi mladih da se po završetku fakulteta zadrže u prestonici Srbije ili Vojvodine, ona je imala drugačije planove.
-Budući da je u Novom Sadu bilo teže naći posao, a otvorila se prilika da se zaposlim u Šapcu, vratila sam se u rodni grad, koji mnogo volim i za koji me vežu divne uspomene, posebno iz školskih dana. Ovde sam svoja na svome, osećam se prijatno, poštovano i prihvaćeno. To je olakšavajuća okolnost za mladog čoveka poput mene, jer, kada po završetku fakulteta razmišljate da odete iz zemlje, to stvara stres i tenziju, zbog straha da li ćete uspeti i na koji način ćete se snaći tamo gde vas niko ne poznaje, kako ćete se izboriti i dokazati da ste vredni i da zaslužujete zaposlenje. Mladi danas beže od toga da se vrate u svoj rodni grad, misleći da je to vraćanje unazad. Ako smo se školovali u ovoj zemlji, onda je najprirodnije raditi u svom okruženju, za svoje sugrađane, sa njima sarađivati. Nema lepšeg osećaja nego tu gde si rođen i gde su svi tvoji, raditi ono za šta si se školovao- ističe Jelena za „Podrinske“.
Odakle ljubav prema Kočiću i kada si se prvi put srela sa njegovim delom?
U osnovnoj i srednjoj školi, ali sam ga zapazila u gimnaziji. Privukla me jednostavnost njegovog izraza i poseban jezik, ali mi se činilo da smo tako malo rekli o njemu. Na fakultetu smo ga nedovoljno obradili, što zbog obimnog ispita i programa predavanja, što zbog toga što je Petar Kočić donekle sve vreme bio zapostavljen. Kada je trebalo pisati master rad, mislila sam da bi Kočić bio prava inspiracija za mene, jer mi je ostao tako nedorečen. Nisam planirala da pišem o njegovom modernizmu već sam, istražujući i čitajući o njemu, shvatila da su ga mnogi književni kritičari i istraživači donekle pogrešno protumačili i svrstali u realističara, ili u angažovanog pisca, iako se u njegovom delu mogu pronaći odlike modernističke književnosti po kojima je on u stvari bliži novijim stvaraocima 20. veka, a ne onim vek pre. To sam pokušala da potkrepim i dokažem u master radu, za koji su profesori predložili da se štampa kao knjiga. Konkurisala sam za sredstva prošle godine i Grad Šabac je pomogao štampanje, što mi mnogo znači. Knjiga je izašla iz štampe u junu 2016. godine, na stogodišnjicu smrti Petra Kočića.
Čemu je Kočić tebe naučio?
Njegova dela i teme njegovih pripovedaka uvek polaze od nečeg jednostavnog, ali brojnim simbolima i metaforičnim slikama on zaista doseže do univerzalnih poruka i večnih istina na jednostavan način. Čini mi se da se on zaista usko shvata, da mu se ne odaje priznanje kakvo zaslužuje njegovo delo. Naučio me da je istina za kojom pisci tragaju kada pišu uvek jednostavna, da tu nema ničeg previše komplikovanog i filozofskog. Kod njega nema nekih eteričnih objašnjenja, ni vizija, preozbiljnih kombinacija i komplikacija u izrazu i shvatanju sveta oko sebe. On je još jedna potvrda da čovek često luta i zanosi se različitim mišljenjima i stavovima, dok ne shvati da je jednostavno rešenje zaista u nama, da je samo možda taj put do istine težak i zahteva mnogo snage i napora, ali istina nije ni nerazumljiva, ni neobjašnjiva, ni nejasna.
To je u stvari traganje za sopstvenim identitetom?
To sam prepoznala u njegovoj prozi i to je razlog zašto je on na tako jednostavan način uspeo da dođe do tako večnih istina o svetu i čoveku i zašto je njegovo delo i posle sto godina nama prijemčivo i razumljivo. Kočić je bio svestan da nije samo individua, da je i deo nekog kolektiva, jezika kojim govori, zavičaja u kom živi, rodnog tla, svoje porodice, suseda, sunarodnika. Danas smo na neki način zaslepljeni modernom civilizacijom koja nas stalno upućuje da smo mi individue, da smo mi jedinstveni i da ništa pre nas i ništa posle nas na svetu nije važno. Da bismo shvatili kakvi smo, mi moramo shvatiti šta je bilo pre nas i šta nas to veže za taj period, koje niti nas vežu za naš jezik i način razmišljanja, na koji utiču sredina u kojoj živimo, zavičaj, porodica, ljudi oko nas, jezik kojim govorimo, određeni trenutak u kojem živimo. Da bismo zaista kao Kočić mogli da osvestimo svoje postojanje, da kao individua stvaramo, moramo u sebi uskladiti dva principa- princip individualnosti, ali i princip usklađivanja sa svetom oko sebe, da shvatimo da postoji nešto pre nas, da smo mi deo nečeg većeg.
Kako u radu sa mladima preneti poruku da je književnost važan deo nas i da nas uči o našem identitetu, šta smo bili, šta možda jednog dana treba da postanemo?
U radu sa učenicima uvek pokušavam da književna dela povežem sa sadašnjošću, njihovim konkretnim, svakodnevnim životom, jer na taj način shvataju da književno delo nije nešto što govori o nečemu što je nekad bilo, ili o nekim ljudima i situacijama koje nemaju veze sa njima i njihovim životima. Kada im se delo prikaže tako da se uskladi sa njihovim životom, preokupacijama i željama, kada prepoznaju da svako književno delo govori o onom što je tema i misao svakog čoveka, onda im bude zanimljivo i zainteresuju se, pogotovo što im pružim mogućnost da dograde svojim razmišljanjem i utiscima ono što su pročitali i da dok čitaju maštaju.
U svetu modernih tehnologija i interneta, kada deca malo čitaju, da li je taj jednostavan stil i jezik put do njihove zainteresovanosti?
U današnje vreme sve je instant i sve se želi reči ukratko, jednostavnim rečima i nema se vremena da se objašnjava nadugačko i naširoko, tako da su upravo književna dela pisana lakim jezikom, autentičnim, slobodnim govorom i govore o nekim jednostanim životnim stvarima, svakodnevnim, ličnim problemima, jer su deci lako shvatljiva. Zanimljivi su im romani današnjih modernih pisaca koje nismo imali prilike da čitamo u prošlosti, poput „Moj deka je bio trešnja“ Anđele Naneti, koje govori o problematičnom životu današnjeg čoveka i raznim udesima sudbine.
Da li je lakše ili teže mladom nastavniku da bude autoritet?
Današnja generacija brzo živi i sazreva, raste i menja mišljenje. Mislim da je lakše mladom nastavniku da prati taj tempo i verujem da se uvek, kakvo god da je vreme i deca, može uspostaviti autoritet nad decom, samo sve zavisi od nastavnika i njegovog pristupa.
Da li je našem obrazovnom sistemu potrebno osveženje, kako bismo animirali decu da aktivno učestvuju u procesu nastave?
Naš sistem obrazovanja se menja poslednjih godina, ali ne dovoljno. Mislim da se mora ići u korak sa promenom vremena i onoga što vreme traži od dece, školstva i obrazovanja. Dobro bi bilo da se modernizuje tako da se deci gradivo koje treba da obrade na drugačiji, kreativan način predstavi. Sadašnji sistem je veoma krut i ono što treba da se odradi mora da se odradi kako god to deca prihvatila ili ne. Nailazimo na to da neki predmet ili nešto deci stvara averziju, oni ne žele na taj način to da uče, doživljavaju to kao moranje i obavezu. Možda bi kroz neku igru, povezivanje različitog gradiva iz različitih predmeta, uklapanje gradiva u današnje vreme, ono što treba da nauče njima bilo lakše. Kada bi im se ista ta ili umanjena količina gradiva prezentovala na drugačiji način, uz njihovu veću angažovanost na času i uopšte, u radu, oni bi možda to lakše prihvatili. Danas se deci dalo više prava u školi kao instituciji, a zaboravlja se na pravo da oni sami procenjuju svoj rad, jer oni su u školi i tu su da bi bili ocenjeni, a to je pritisak i nešto što im stvara stres. U nekim školama u svetu deca se ne ocenjuju uopšte do određenog razreda, već oni sami svoj rad vrednuju, procenjuju i prate svoj napredak. Kod njih se ne radi i ne uči za ocenu i prosek, nego da bi se naučilo i iz toga se onda izvlači vrednost. Kada bismo se ugledali na taj sistem, deca bi bila zadovoljnija i imali bismo bolji kvalitet znanja.
Kakvi su ti dalji planovi?
Za sada sebe ne vidim kao pisca romana ili beletristike, više sebe vidim kao književnog kritičara. Želim da se bavim istraživačkim radom u književnosti i nadam se da će me i u budućnosti još pisaca i autora inspirisati kao Kočić da se njima bavim.
Dragana Dimitrijević
