Nešto razmišljam, ne možete nikada i nikako tražiti od vladara da ukinu sve to čime je prezadovoljna većina onih kojima vladaju. Ni tu vešto omađijanu većinu nipošto vređati zbog vrednosti, vrlina i navika, čiji je izbor, po vašem mišljenju, ako ne potpuno, ono barem delimično pogrešan. Sigurno, ne možete je ni jednostavno izbrisati, kao đačkom gumicom, uprkos izvesnom, ili toliko očekivanom dolasku nekih novih, možda drugačijih vremena.
Dok vladar, pobedonosno i ponosno, po onoj čuvenoj i svevremenoj panem et circenzes – hleba i igara (krilatica rimskog pesnika Decima Junija Juvenala), dobro zna šta mu je činiti. Ili samo misli da zna, svejedno.
Mnogi će ovde opravdano konstatovati da smo trenutno zalutali u, čini se, lavirintu bez izlaza.
Kada je sveprisutno i prihvaćeno – ne ono što vekovnim merilima jeste i valja, nego ono što se, trenutno, većini čini da jeste i valja.
Ili nekom dovoljno bitnom i mudrom.
A što se tiče „Zadruge“, ne brinite. Nju ćemo ukinuti, ako i kada nam se učini da ona više nije zvezda vodilja naših života.
Ili se to učini nekom veoma moćnom.
Zajedno sa svakodnevnim, toliko važnim obraćanjima, potrebom da onima kojima je već lepo, na to ukazujemo i to im dokazujemo, zajedno sa željom da smo na vlasti zauvek i po svaku cenu.
Kada običan čovek bude baš jako poželeo da živi normalno.
Ili to, neko bitan, mudar i moćan, poželi umesto njega. I za to se, takođe umesto njega, izbori.
A ko je taj neko, još uvek ne znamo baš najbolje. Čekamo.
